На првом такмичењу мајстора трубе у Гучи, окончаном у петак пред поноћ, сабрало се оно што никад није: Врањанац Екрем Мамутовић (34) освојио је прво место и награду од милион динара, свирајући стару и врло захтеву српску песму „Пшеничице, ситно семе” и свој, „Екремов чочек”. А до саме завршнице у оцењивању, водећи кандидат за победу био је, по броју бодова капелника свих 11 оркестара који су јавно гласали пред ТВ камерама, и чланова шесточланог жирија, Дејан Лазаревић из Пожеге (32), и он је за судијским столом седео управо поред Екрема.
Кад је гласање окончано (Екрем Мамутовић 24 бода, Дејан Лазаревић 21, Радојко Витезовић из Тубића 14, Јовица Ајдаревић из Врања 11, Милојко Ђурић из Пожеге 7 бодова...) Лазаревић је сместа пружио руку Мамутовићу, честитао и онда је свако отишао својим путем. Екрем на позорницу, где је примио статуу „Десимир Перишић” и чек на милион динара, па одмах на бини прославио победу с оцем Добривојем који је друга труба у његовој капели. У загрљај су им полетели Екремови синови а ту је и његов брат Валсон који свира тенор, и онда су кренули у победничке арије на саборишту у Гучи које је већ било на поноћној граници петка и суботе.
Трен касније, испред велике сцене, у тмини која је освојила пут што од Гуче иде ка Чачку улево и Ивањици на запад, срећемо се с Дејаном Лазаревићем.
– Не знам шта да вам кажем, боље ме ништа немојте питати – рекао је у том часу мајстор трубе из Пожеге.
Туга побеђеног не воли ниједног сведока. Али, колико за минут Дејан ће разумети да је и он победник. Наиме, капелници, Лазаревић међу њима, гласали су јавно за три оркестра (један, два и три бода) и Пожежанин је своја три највећа гласа дао Екрему. У тој једној одлуци, понекад, има много више части него у новцу који понесете кући.
Тако се, ето, наставља међусобна борба у великој генерацији српских трубача, којој припадају и Мамутовић и Лазаревић. То су млади људи који музику схватају на врхунски начин (Екрем је још пре десет година опремио студио у својој кући у Врању), боре се за своје зрно славе и, напослетку, спремни су да један другоме пруже руку у најлепшем часу. Тако је, рецимо, мало познато да је на свадби Дејана Петровића из Дубоког свирао оркестар мајстора из Владичиног Хана, Бобана и Марка Марковића, и то није једини пример.
Позната је чињеница да ће испред велике сцене, у тмини која је освојила пут што од Гуче иде ка Чачку улево и Ивањици на запад, срећемо се с Дејаном Лазаревићем. „Не знам шта да вам кажем, боље ме ништа немојте питати”, рекао је у том часу. Туга побеђеног не воли ниједног сведока. Али, колико за минут Дејан ће разумети да је и он победник. Наиме, капелници, Лазаревић међу њима, гласали су јавно за три оркестра (један, два и три бода) и Пожежанин је своја три највећа дао главном конкуренту Екрему Мамутовићу. У том једном гласу, понекад, има много више части него у новцу који понесете кућие читалац бити спутан правим читљивим текстом на страници када гледа њен распоред. Поента коришћења Лорем Ипсум модела је мање-више из разлога
Рецимо, Милош Величковић (32) из Књажевца, који је јуче проглашен за 51. мајстора трубе у Гучи, прича нам, док заједно гледамо смотру свих капела и учесника 56. Сабора, јуче који трен пре поднева крај Споменика трубачу у средишту варошице:
– То су музичари високе класе. Кад сам се женио позвао сам Дејана Лазаревића да ми свира, али је морао да откаже због других обавеза а онда је, на моју молбу, на свадбу дошао састав Екрема Мамутовића из Врања. Ја сам сад мајстор трубе, али њих двојица то су постали пре мене.
Поноћна Екремова победа није могла, дабоме, да пође без нарочитих осећања. И он и тата Добривоје, још свирајући победнички програм, испод ока погледали су где су им малишани. Наиме, одмах после проглашења резултата, Екрем је позвао своје синове Добривоја (9,5) и Кристијана (7,5) да телефоном јаве мајци у Врање да је ово победничка ноћ за Мамутовиће. Клинци су се мотали негде у близини, иза бине, а онда дошли код оца и деде на позорницу, равнодушно као да нису у ТВ преносу, и објаснили да не могу да нађу број на својим телефонима.
То су само неке од слика из ове хладне гучке ноћи, додуше подгрејане савршеном трубачком музиком на сваком ћошку, и лименкама од пола литра пива које су такође увек биле надохват руке – само стотину динара за једну – због чега су нас пивари овде убеђивали да је ово најјефтинији фестивал на свету.
Та процена ипак, у крајњој линији, зависи од тога колико новца имате у џепу.
Некад је могућно направити незаборавно весеље и с трошком од нула динара, само с боцом културне ракије. То се догодило баш јуче, у освит, кад је на великом показивачу у средишту варошице стајало да је ваздух тек на 8 степени Целзијуса, а ближило се седам сати. То је време кад се, по традицији, Гучом оглашавају прангије, а четири капеле, свака са своје стране света, свирају различите арије и срећу се код Споменика трубачу. То је такозвана трубачка будилица која је, с почетка, обележавана праском прангија.
Али, то више нису та времена, нити ко сме да стави 500 или 1.000 грама барута у неку цев, одломи две букве и разбуди пола среза. Сад то иде овако... Тако велика количина експлозива на малом простору увек је опасна, па се прешло на безбедније детонације, које су такође, на неки начин, симболи славља и весеља.
– Сваког јутра у седам сати испаљујемо по пет ракета, овде у средишту варошице, дижу се на висину од стотину метара и тек тамо детонирају и праве звук који буди сваког. Безбедно је, сигурно и лакше, а и даље се чује него некад – каже нам Драган Шулејић (38) из Београда, пиротехничар и власник фирме „Феникс”, која је задужена и за ватромете на главној трубачкој сцени.
Гледали смо како јуче, тек што се разданило, без проблема у ваздух шаљу громогласне пројектиле тако што их једноставно наместе на клупу за одмор и принесу малу жишку. Нико не бежи, сем уснулих сабораша који су, узалуд тражећи бољи конак, осванули на оближњим клупама, под росом овог јесењег августовског дана.
Нова нада: Невена Јовановић Фото Г. Оташевић
Кад се будилица заврши онда трубачи похитају у приземље гучког Дома културе, где дежурне редуше скувају мноштво кафа и отвори се боца ракије. Све то је сасвим довољно да младе службенице Дома поскоче на ноге лагане, да се Бојан Крстић из Владичиног Хана, долазећи с будилице да би се угрејао, лати своје распеване трубе и да тако почне игранка од пола сата, у кућном кафеу. Од обичног етно-цупкања, до моравца. Ко не зна да игра коло, па није обавезан ни да се хвата.
А овде знају скоро сви. Чак и клинци и девојчице, да човек не поверује колико јуноша прати ове српске ритмове и славља. Зато је такмичење младих трубача у Гучи окупило чак 16 финалиста (шест пионирских и 10 омладинских капела) и скоро хиљаду посетилаца. Код пионира, најбољи је оркестар Мирослава Ђунисијевића из Ариља, а први трубач је Никола Крстић из Загужања, код Сурдулице. У омладинској конкуренцији победио је оркестар Данијела Лазаревића из Стубла, први трубач је Кристијан Трајковић из Загужања.
По програму 56. Сабора, за суботу је била предвиђена завршница, такмичењем 18 најбољих трубачких оркестара, док су данас на распореду само комерцијални концерти Мирослава Илића и Северине Којић.
Политика, Гвозден Оташеви
ГЗС