ali ne može da čuje svaku reč.

... Ništa bez nje...! Ma, nije ko nekad... Ali, dobra je ... Nema bolje... Tri jezika govori...

Kad ona dvojica odoše, skoči mužu za oči:

- Kazuj, o kojoj to pričate...?! Bez koje se ne može... !?

- Ama, ženska glavo, o rakiji, rakiji... Ništa se bez nje ne može obaviti: ni rođenje, ni venčanje, ni slava, ni upis deteta u školu...

U selima Starog Vlaha, gde su se proredili dimovi i umukla vodenička čeketala, pečenje rakije je, uz slave, retka prilika za okupljanje meštana, pominjanje bekrijskih izgovora, promišljanja za kućom, te pesme: „Oj, rakijo, desetko, školo moja osmoljetko”...

Čuvenog rakidžiju, koji je jačinu šljivovice pogađao „ko grad”, ali i znao od čega je šmek, pozovu da proba tek ispečenu rakiju od šljiva ranki. Otpija on, propušta kroz nos, prsnu malo i na vatru, pa će upola glasa domaćinu:

- Ma ujeda za stomak, ne mogu najbolje da ocenim? - dajući do znanja da bi trebalo nešto „baciti na žar”.

Kad svuče pokilče i okrepi se, poče pesmu:

- Pevaj, ranka, dok stigne madžarka...

U drugom selu je pak stasiti meraklija rekao „da je rakija malo jača od vode, da nema više od četiri grada?” Gazdarica pokušala da mu udari šamar „što kudi rakiju”, a on, poznat po dosetkama, izmicao se dok nisu naišli iznad mesta gde se sipa džibra iz kazana, pa je malo potkačio, a ona, ko na skijama, zamakla u mrak! Zatim je izvadio pištolj, skresao nekoliko puta u kazan i strugnuo, dok je domaćin zakukao jer je tuđi kazan, a nije znao da je pištolj petopuc - plašljivac!

Amanet - kafu ne piju bez rakije

Dok lože vatru ispod lampeka, a kaplje mučenica iz lule, družina tvrdi da je kafa bez rakije - sna bez đevera.

- Nikad ti ja ne bi’ pio kafu da nije jutarnje rakije...

- E, mene ti je kod jutarnje kafe najvažnije da je rakija ’ladna...!

- Ja ne mogu vruću kafu... Čekam da žena srkne i ode poslom, pa da natočim još koju čašicu...

- Ja se držim đedova amaneta: „Nemoj nikad, ni za živu glavu, bez rakije da popiješ kavu...”

Kod kazana se prekraćuju noći pričama o prosidbi bez rakije, pa nabrajanjem dovitljivosti domaćica u skrivanju rakije - u koprivama, u ambaru (gde žito ispije balon), pa u kršu kraj kuće ili u rupi od stogulje za seno. Žena nekog ispičuture, koji je umeo da namiriše rakiju „ko or’o strvinu”, žalila se da flašu nije kačila još samo „za kapu nebesku”.

Kad bi mraz obrao šljive i jabuke u uvačkom delu Starog Vlaha, meštani bi se zaputili u sela oko Moravice i s druge strane Javora. Tako su u Maskovi ispijali čaše do dna, pokušavali da obiju koji dinar od cene, ali im je domaćin poželeo - srećan put.

- Ma udara u glavu, ne možemo potreviti da se vratimo preko Javora...?!

- Nije kriva rakija, nego mera...

Sve, osim himne

Zapila se družina u garaži, pa iza ponoći neko zapita domaćina:

- Sme li da se peva?!

- Ma slobodno, brate...

- I sve pesme?

- E nemoj samo himnu, ne mogu da stojim pijan...

Rakija ili sito!

Miner Lapić iz Seništa svratio kod poznanika, a posluženje malo kasni.

- Donesi tu rakiju ili mi daj sito...?! A što sito? Drhte mi ruke, da ti pomognem sijati brašno...

Zlatar info, D. Gagričić / GZS