Некад је на речици у Рачи било двадесетак воденица, а сада су ту само две.

„Кад сам се удала и дошла у Марковиће, одмах сам почела радити. Нисам хтела да идем у предузеће и зато је воденица постала моја свакодневица. Пре је било много више посла, брашно на мељаву стизало је из Ужица и Босне и знали смо некад радити по цео дан”, присећа се стара воденичарка.

Марковића воденица изграђена је давне 1945. године, три пута је плављена, али је сваки пут обнављана, па се у овој потачари брашно непрекиднно меље све до данас. Испод овог рачанског воденичарског камена некада је излазило најквалитетније брашно од кукуруза, хељде, ражи, јечма и била је надалеко позната.

Воденичар мељаву не наплаћује у новцу, већ у ујму од 10 посто

„Људи су прво долазили на коњима, на запрегама су довлачили џакове, а онда кад смо добили пут стизали су колима. Овим послом млађе генерације се све ређе баве, али ја се надам да ће мене снајке заменити у послу и да наша поточара неће престати са радом”, прича Совија за РИНУ.

У воденици дневно може да се самеље и до 300 килограма жита, а воденичари не наплаћају своје услуге у новцу већ ујмом од добијене количине.

Воденица Марковића једина опстала седам деценија

„Некад је од овог посла могло лепо да се живи, читаве породице су се прехрањивале, али сада је то много другачије”, заључује воденичарка Совија.

РИНА