Они су основали друштво „Видовдан”, које ће се бавити културом, спортом и чувањем традиција. Ову школу похађају и српска и бошњачка деца.

„Деца су одлична. Добри су људи, одговорни, иду редовно у школу, добри су спортисти, добри радници. Просек је врло добар, одличан. Добра ствар је да и када оду у средњу школу нас не обрукају. Буду исти такви ако не и бољи”, каже директор школе, Милан Бабић.

Ову сеоску школу похађа 65 ученика, а најудаљенији ученик мора често да препешачи и по петнаестак километара.

„Имам сина овде у школи. Зими је тешко, падају велики снегови. Деца пешаче, до пута и превоза, неких пет километара. Ја кад сам ишао, пешачио сам у оба правца, по петнаест километара”, каже један од мештана најхладнијег дела Србије.

А у ову школу некада је ишао и Миљан Конатар, човек који је део свог иметка поделио са мештанима, у свом селу саградио цркву, а и данас је, велики приложник, тек основаног друштва „Видовдан”.

„Ова деца су нам гарант опстанка овде на сјеничким Барама. Ми имамо овде петнаест села. Овде је некада, а то није било тако давно, ја сам 1975. годиште, било преко 200 ђака. Данас смо на 60. Али опстајемо”, каже Конатар.

Иначе, „српски Сибир”, како још називају пештерски крај последњих година доживео је готово препород. Рађено је на путној инфраструктури, побољшана је електро мрежа, а како ствари стоје, у овај део Србије стићиће и нова улагања.

ГЗС