Превози их, ручно веслајући, мајка Марина и тако путују по свим временским условима, а како кажу, најтеже је кад дува јак ветар и тада се плаше да се не преврну. Оно што је најдраматичније јесте да су сви који се превозе тим чамцем до школе - непливачи. Међутим, то је једини начин да стигну на наставу јер је обилазни пут много дугачак и требало би им неколико сати хода пешке. Родитељи немају ауто, а организован превоз за њих троје не постоји.

„Идемо уз Божију помоћ, није нам лако али морамо. Устајемо око пола шест, деца се спремају за школу и затим прво неких двдесетак минута идемо кроз шуму, а онда нас на обали Лима чека чамац. Супруг ради и једино их ја могу превести на супротну страну. Јако је тешко, Лим је брза и дубока река. Деца су још увек мала и вероватно нису ни свесни огромне опасности, али ја се свако јутро будим и лежем са кнедлом у грлу“, рекла је Марина за РИНУ.

Пре неколико година до школе преко реке Лим, путовало је пет ђака. Они су сада средњошколци, а чланови ове необичне посаде тренутно су Маринине две кћерке и комшија Драгомир Дерикоњић који је ученик осмог разрада. Током његовог школовања било је у неколико наврата пар алтернативних решења, па је неко време општина Прибој плаћала превоз овим ђацима и изнајмила стан у Прибоју, али све је било краћег даха. Малишани су поново били усмерени на стари чамац као једино превозно средство.

Оно што додатно отежава ситуацију, јесте чињеница да се село Мажићи налази на самој граници између Прибоја и Пријепоља, а њихова добра сарадња кад је у питању асфалтирање макадамског пута који води до ових неколико кућа је изостала, па родитељи малишана више и не знају кога да питају за помоћ.

„Пут који од наших кућа води до школе дугачак је неколико километара и у јако је лошем стању. Децу не смемо да пустимо да иду сама јер има и дивљих животиња, а ако би их туда пратили уместо да их возимо чамцем преко Лима, морали би да устају око три сата ујутру да би стигли на време на наставу. Снегови овде знају такође да падну велики, а кад је зима Лим потпуно заледи и онда по њему идемо пешке и разбијамо тај лед, како би направили стазу за чамац. У јако смо тешкој ситуацији, страх нас је за нашу децу. Следеће године још једно моје дете креће у први разред, ако се не буде нешто решило мораће исто да иде чамцем преко реке до магистрале, па на аутобус и тако све до школе“, каже Станоје Дерикоњић из Мажића.

Свакодневно путовање ових малишана би се значајно скратило ако би општина Пријепоље пристала да инвестира и уради асфалт на својој територији, онда би и општина Прибој требало да асфалтира део од засеока Дрчелићи до Станића, где ови малишани живе.

„На тај начин би минибус који вози из Мажића децу у школу би могао да се спусти до кућа по њих, и да их превезе преко бране ХЕ Потпећ до школе, што би значило да не би морали да прелазе језеро и преседају у други аутобус“, тврди отац храбрих малишана.

Вишегодишње обраћање родитеља пријепољској и прибојској општини за резултат је до сада имало само одговор у Прибоју где су им повремено обезбедили бесплатан превоз до Друглића, а у претходних неколико година асфалтирано је 800 метара пута и то од стране Дринксо-лимских ХЕ.

Док се овај проблем не реши, ови малишани су на путу од куће до школе изложени великој опасности.

ГЗС / РИНА