су ономад девет деценија од оснивања богомоље у овом брдовитом месту.
„При улазу у Вичу, гучким друмом, на узвишици доминира црква, посвећена Светом пророку Илији. Ово једноставно градитељско дело завршено је 1931. заузимањем свештеника Милана Недовића и учитеља Александра Суханова, иначе руског емигранта, који је на свиреп начин убијен у Роћевићима 1943. године. Те године је освећена, а у наредној постала је парохијска. Земљиште за порту поклонио је мештанин Петар Ковачевић. Цркву је осветио владика Јефрем Бојовић, који је рођен је у селу Мишевићи 1851. године. За епископа шабачког посвећен је 8. марта 1920. у Саборној цркви у Београду. Када се упразнио трон епархије жичке, Јефрем је 17. новембра 1920. премештен на то место”, рекла је на црквеном сабрању у Вичи Делфина Рајић, директорка Народног музеја у Чачку.
Истакла је да је владика заједно са својим братом војводом Петром Бојовићем прешао је пешке преко Албаније током Првог светског рата и за живота изабран за почасног грађанина Чачка. Носилац је Ордена Светог Саве I реда. Додајући:
„После његове смрти 1933. године, седиште жичке епархије је премештено из Чачка у манастир Жичу. Имена ратника (1912-1918) из овог села, њих 122, од којих је највише из фамилије Главоњић (12), налазе се на мермерној плочи спољњег зида, при улазу у храм.
Летопис ове цркве, почео је да исписује свештеник Милан Недовић, који је најпре по казивању најстаријих становника описао историјат манастира Рељевца, који је опустошен од стране Турака око 1700. На темељима манастира подигнута је мала црква, у којој је последње причешћивање обављено око 1840. године.
Од тада , до изградње садашњег храма, вичка парохија углавном је била при цркви у Котражи. Српска национална прошлост има једну необичну димензију у поређењу са историјом осталих европских народа: у две њене трећине, на челу друштвене заједнице Срба, стајала је црквена, а само у једној трећини државна организација. Та теократска прошлост оставила је у свести народа дубок траг пре свега, у скоро мистичној представи о некадашњој улози и моћи цркве.
Стога и не треба да чуди чињеница да су Срби све важније одлуке, и у новијој историји доносили пред црквама и под црквеним барјаком.
Летопис цркве Светог пророка Илије забележио је најважније моменте из њене прошлости.
Историја храма складно је допуњена фотографијама из народног и црквеног живота, а прве је снимио чачански фотограф Томислав Зупан на њеном освећењу 1931. године.
У витрине су смештена најстарија сачувана издања руских богослужбених књига из XVIII века, дар манастира Студенице поводом освећења цркве.
Предмети са историјском и уметничком вредношћу, сачувани у ризници црве Светог пророка Илије у Вичи, припадају оној категорији докумената о српској духовној прошлости које је време већ озбиљно проредило”.
Географска област Драгачева први пут се помиње у турским катастарским књигама, дефтеру из 1476. као „село Драгачево“. Назив села Вича први пут је званично забележен 1813. године, када је Милош Обреновић за старешину девет села међу којима је и Вича поставио капетана Сима Радовића из Каоне.
На месту где се данас налази права мала варошица Вича, 1880. постојало је свега неколико кућа: судница, ковачница, општински затвор, општински салаш, Маричића кафана и нова школска зграда.
Данас је израсла у савремено насеље са црквом, здравственом амбулантом, месном канцеларијом, поштом, неколико продавница и кафана, хладњачом, спортским друштвом.
У периоду између 1912. и 1941. године готово у сваком насељу у Србији, подигнута је бар по једна црква, спомен-обележје, спомен костурница.
Велики број изведених грађевина и неостварених пројеката за објекте сакралног карактера сведочи о огромном интересу читавог друштва за такву врсту градитељства, идеолошки ослоњеног на националну традицију.
Такво стање погодовало је градитељима, жељним да се опробају у свим релевантним видовима архитектонског стваралаштва.
На основу сачуваних извора можемо закључити да се ради о непроученим споменицима, расутим на широком простору.
Нашој јавности, па и делу стручњака, углавном нису позната имена аутора, највећих градских цркава, а посебно неимара многобројних сеоских задужбина.
ГЗС
