У периоду између два светска рата житељи општине бавили су се претежно пољопривредом, док је у варошици било развијено занатство, које је пратила и трго- вина. Кафане су биле места за дружење, пословне и дискреционе разговоре. У таквом амбијенту адвокат Ацо Дрндаревић градио је имиџ врсног познаваоца закона и човека са добрим везама у суду. Иако је имао своју канцеларију, са клијентима је најчешће разговарао у кафани „Трансвал” у центру варошице. Репутацијом је изборио и засебни сто, позициониран тако да се са клијентом може разговарати на јавном месту, а да нико не сазна да ли је повод састанка парница или нека необавезна тема. Поткован знањем, заокруживао је своју појаву углађеном спољашњошћу, коју су употпуњали шешири при- лагођени годишњем добу и посебном штапу, као саставном реквизиту имућних, али тада и малом броју школованих људи. Сећајући се тих времена као пензионер, Ацо Дрндаревић изговорио је мудрост која ће послужити будућим генерацијама адвоката, који је чувају као наук и опомену.
По сећањима Пожежана, након Другог светског рата, у варошицу је дошао Петар Радојковић, Београђанин, из угледне банкарске породице, учесник Великог рата, у којем је упознао своју супругу Францускињу Ивон. Био је и адвокат и врстан фудбалер, због чега је имао надимак Пера Бек. Наступао је и у репрезентацији Југославије. Иако му је син страдао као партизан, по свршет- ку рата ослободиоци су га протерали као припадника буржоазије, одузевши му имовину. Упркос недаћама, остао је доследан професионалац у судници, а након посла достојанствено шетао са супругом сваке вечери на пожешком корзоу. Ивон је свој допринос у послератном животу чаршије дала у едукацији младих подучавајући их француском језику, али старији Пожежани памте и да је често седела испред канцеларије супруга. Наиме, преко пута је живела Рускиња која је бацила око на угледног адвоката и Београђанина. Ивон се по- казала умешном у одбрани, баш као и њен супруг на истом пољу у судници и у фудбалу.
Међу утемељивачима адвокатске праксе у Пожеги био је и Сава Штуловић. Као гимназијалац, често је од Каленића пешачио тридесет километара до Ужица. Тако је изградио упорност, па је у року дипломирао на Правном факултету у Београду 1935. године. Као судијски приправник исте године распоређен је у Срески суд у Куманову, са платом од 1275 динара. Други светски рат затекао га је на положају судије у Пожеги, на којем је остао и по свршетку рата све до 1949. године. Тада је по пријави два припадника УДБЕ који су бацили око на његову имовину, коју су касније приграбили након што му је одузета, ухапшен и осуђен, па је одслужио три године у Забели. По изласку на слободу 1952. године започиње бављење адвокатуром, али је, нажалост, млад умро 1966. године. Наследио га је син Милан С. Штуловић, који је своју канцеларију отворио 1967. године и данас је активан, а по професионалности и дужини стажа спада у доајене српске адвокатуре. По свршетку школовања започео је рад у суду, али је одлуком Александра Ранковића био захваћен великом чистком неподобних кадрова јер није био члан Савеза комуниста, па је добио отказ. Приватну праксу започео је након што је исте године, по налогу тадашњег председника општи- не, првоборца, одбијен за пријем у радни однос у општини, јер је за то радно место био неподобан као син адвоката. Као врстан познавалац права, Милан је изградио успешну каријеру у приватној пракси, па се једном приликом, на заједничком руч- ку угледних представника локалне заједнице, захвалио тада бившем председнику Општине Пожега, на одлуци која је породици Штуловић омогућила да стекну велики углед и репутацију. Као вечити борац против неправде, Милан је показао апсурдност слепила партијског утицаја на рад полиције и правосуђа, са чиме се суочавао током једнопартијског система и праксе која се наставила касније. Наиме, средином деве- десетих одбранио је Пожежанина који је тада, као члан Српског покрета обнове, кривично одговарао за поседовање дрвеног топа, у случају који је био медијски посебно пропраћен. У питању је била заправо прангија, уобличена у топ од трешњевог дрвета. По извештају полиције вештак у Београду је у први мах потврдио да је у питању опасно оруђе, али је адвокат Штуловић инсистирао на његовом доласку у Пожегу, како би се лично уверио да ли је валидно такво вештачење. Тако је одбранио клијента, а правосуђе приморао да правда буде задовољена, као што симболизује Јустиција.
Данас у Пожеги приватну праксу има више од педесет адвоката, који поред знања, рад темеље и на богатом професионалном и животном искуству претходника.
АК Чачак/ГЗС, Г. Оташевић
