покушавао да скрене пажњу научне јавности на“ заборављени крај“. Записи о старинама – данас извори за истраживања. Улица културног прегаоца у Новој Вароши – „слепа“.
У Турско доба, кад многе цркве у Старом Влаху нису "појале", договоре се домаћини села Кућани те у долини куда протиче Марића ријека, потајно отешу јапију, израде осијек, кров, врата и друго и на једној проследини у сред Кућанске шуме направе зграду, у коју донесу скривене свете иконе, књиге, сасуде, па доцније разгласе да је ту црква однекуд долећела.
Приликом гоњења хајдука, теже је ишло са одваљивањем врата, па је вођа потере ногом-петом ударио у црквена врата и на месту остао мртав. Збуњени Турци су одустали, а предео назван Пета и црква у Пети.
Ово предање о једној од најстаријих, а најмањих богомоља једно је од бројних сведочанстава и записа које је прота Јевстатије Караматијевић (1885-1948) из Нове Вароши у чланку "Старине цркава Старог Влаха" у три наставка објављивао у сарајевском часопису "Нови Источник" за 1934. годину.
Између 1920. и 1940. године прота Јевстатије је писао и у водећим црквеним часописима ("Гласник Српске православне патријаршије", "Црква и живот", "Нови источник", "Весник"), ревијама и локалним гласилима објавио велики број драгоцених радова из завичаја, који су данас незаобилазни извори за истраживања.
Јевстатије Караматијевић и Јефимија са децом (Фото: Књига - Нова Варош из старих албума)
-Прота чланцима о црквама, црквеним старинама Старог Влаха, као и националним вредностима које су биле на ивици заборава, покушава да скрене пажњу научне јавности на свој "глухи и заборављени крај", отимајући од заборава богату историјску и културну традицију, споменике и ликове прегалаштва и духовности минулих времена. Овај предео је због неприступачности, политичке несигурности и свакојаке заосталости остао изван истраживача - наглашава Добрило Аранитовић, приређивач књиге "Кроз Стари Влах", у коју је сабрао радове неуморног и даровитог проте.
Уз занимљивости о осам старовлашких богомоља и ономе што је остало иза похара и паљевина или у записима сачуваним на рукописним и штампаним књигама, иконама и дверима, прота је писао и о манастирима Милешева и Ковиље. Бележио је и предања о сеобама са огњишта и оставио трагове о црквено-народним обичајима. Под пером бистрог народног свештеника нижу се слике поворки крстоноша који обизале села, описи места молитви код "биљега", "крстова", "записа" и црквишта, одјекују арије и чују мудре здравице на софрама речитих горштака.
- Прочелно место у интересовањима проте заузимају историјска збивања на подручју Старог Влаха, од 15. до 19. века. Посебну пажњу посвећује лозама кнезова Рашковића и доцније Борисављевића и њиховим заслугама за очување националне самосвести. У чланку "Ејуб пашина година" описује историји мало познате детаље о суровој страховлади окрутог сјеничког паше средином 19. века - наглашава Аранитовић.
Прота је међу првима после Другог светског рата добио бисту испред зграде СО у центру Нове Вароши. Пре три деценије улица испод основне и средње школе понела је име служитеља олтара, истраживача Старог Влаха и једне од најзнаменитијих личности краја у првој половини 20. века. Међутим, она је небригом власти "слепа" - источни крак још нема излаз према Пошти.
Комита и солунац
Средином прве деценије 20. века прота Караматијевић је, као тек свршени богослов, допао отоманског казамата, заједно са оцем попом Јованом и другим родољубима из завичаја, затим је комита и учесник Првог балканског рата, солунски борац добровољац, свештеник и културни прегалац, покретач бројних културних, просветних и национално-патриотских акција између два светска рата у Старом Влаху.
Крст и петокрака
Од 1942. до краја 1944. године прота је био саборац своје деце у ослободилачком рату против фашизма. Са крстом и петокраком на капи је верски референт Треће пролетерске бригаде, а након рата председник Извршног одбора ЗАВНОС-а и потпредседник Југословенског Црвеног крста. У ратном вихору изгубио је кћерке Кају, Наташу и Зору, супругу Јефимију, браћу Влајка и Милорада и двојицу унука.
ГЗС/Новости (Д. Гагричић)
