Европе као што су Немачка, Шведска, Аустрија, те Србија већ неколико година пати од мањка појединих, суштински важних, занимања као што су грађевински радници, занатлије, електричари, механичари, возачи, медицинари.
Рупу коју је та емиграција направила на тржишту рада, у одређеним делатностима, све више попуњавамо радном снагом и из оближњих земаља и из Азије, али чињеница је да је велики број занимања и даље у дефициту. Проблему доприноси и то што млади људи просто не бирају да се баве њима, иако су с обзиром на мањак, зараде у овим делатностима постале и више него атрактивне.
Када бацимо поглед на огласе, овим занимањима се нуде плате које у немалом броју случајева достижу ниво менаџерских. Тако се могу наћи огласи у којима се водоинсталатерима за хитне интервенције нуди плата од 1.000 до 2.000 евра, или они у којима се електричарима, молерима и сл. нуде плате изнад просечних (од 700 до 1.000 евра). Поред тога они који одлуче да раде приватно такође у последњих пар година инкасирају озбиљне зараде. На пример, молеру је потребно да окречи један стан (величине око 40-ак квадрата) и заради 300 евра тј. 36.000 динара.
У јучерашњем гостовању у медијима, председник Републике Србије, Александар Вучић истакао је да је то озбиљан проблем.
„По први пут нам се враћају лекари и медицинске сестре из Немачке, али имамо озбиљан проблем и даље са занатлијама, возачима, механичарима, електичарима да се врате. Хрватска је почела да ради на томе да их врати, неки су им се смејали, али ја нисам”, рекао је председник Александар Вучић.
Како је рекао, из „Континентала” ће излазити 200 камиона дневно па неко мора да вози то.
Откуд мањак?
Једноставно је, мајстори су отишли тамо где су најбоље плаћени и цењени. Иако су цене њихових услуга порасле и код нас, у земљама западне Европе они могу, без муке, да зараде од 4.000 до 6.000 евра месечно.
Такве зараде су мамац за њих јер, поред тога што сезонски нису ангажовани, плаћа им се социјално и пензијско осигурање, али и сваки сат прековременог рада. Проблем је велики јер подаци показују да нема заинтересованих младих људи да се школују за занате, па прети опасност да завладају приучени мајстори и неквалитетне и небезбедне услуге објаснио је једном приликом за “Блиц Бизнис" С.М. предузимач који се овим послом бави 10. година.
Исто мишљење дели и Горан Родић из Грађевинске коморе Србије.
„Ми годинама уназад имамо стални одлив радне снаге у области грађевинске индустрије, а са друге стране стални прилив неквалификоване радне снаге. Ниједан прави мајстор неће да ради за багателу... То може да доведе да неће имати ко да одржава системе, од инфраструктуре до стамбених објеката, као што су путеви, тунели, јавна расвета, лифтови, водовод, канализација, електроинсталације, климе”, објаснио је Родић.
Млади незаинтересовани
Како кажу мајстори посла има, али интересовања младих нема.
„Посла има и што се тиче интересовања младих да дођу да уче тај посао или да се баве тим послом, тога нема”, каже Петко Малишић, молер из Крушевца.
Зоран Савић, водоинсталатер из Крушевца каже да занат данас више нико неће.
„Постоје неки дечаци али слабо, тако да остали смо само ми стари мајстори. Тога нема, слабо је било плаћено, сада се то појачало. Неће нико у прашину, неће нико то да ради. Штета је што нема као некада када сам ја учио занат. Три дана у школу, два на пракси”, објашњава он.
Нуде им и друге бенефите
Недавно је у Србији освануо оглас у ком се раднику за монтирање кухиња и намештаја, поред атрактивне зараде, нуди и превоз до посла, топли оброк (месни или вегетаријански!), бесплатно пиће (сокови, кафе) и воће.
У све већем броју случајева од бенефита се нуде и разне врсте брига, од здравља, менталног здравља радника и уопште, о благостању. Такође, све је више огласа у којима им се нуди и и „помоћ стручњака” (нпр. правника).
Страни радници
Општи недостатак радне снаге, а понајвише у грађевинарству већ пар година надокнађујемо увозом исте из иностранства.
Процене су да на српским градилиштима ради више од 13.000 страних радника. Поред градилишта, запошљавају се и у производњи у малим и средњим предузећима. Има их доста и у пољопривреди, и то посебно током сезоне. У последње време све чешће можемо их видети и на улици, али и пред вратима, јер их је све више и међу достављачима.
Најчешће су то млађи људи старости између 25 и 45 година. Има и оних старијих од око 50, али ипак доста мање. Сви су мушкарци и многи се међусобно познају, било да су рођаци или да долазе из истог места, али није ретко и да су негде раније радили заједно.
Према речима представника индијске Агенције за међународна запошљавања Никаила Маншарманија, само ове године у Србију долази око 1.000 Индијаца.
„Трошкови за стране раднике нису велики. Један радник из Индије кошта послодавца у Србију у просеку 800 евра. Њихова просечна плата је 55.000 динара, неки од њих раде чак и за минималац. Минимална цена рада је између 300 и 322 евра. Иако многима то делује неисплативо. Њихов начин живота им омогућава да доста новца врате кући, јер су њихови трошкови буквално минимални”, рекао је Маншармани.
ГЗС/Блиц
