Као јако мали, био је невакцинисан и тиме погодан за ову болест. Данас свој живот дугује доктору Мијушковићу који му је дао сопствени имунитет.

„Био сам један од најтежих болесника у чачанској болници. Оспа је била по целом телу. Тих дана из Београда са Војномедицинске академије долази, тада потпуковиник, др Пуниша Мијушковић, у жариште у Чачку. Покушавали су да нађу лек неки, да ме спасу. Међутим, ништа није било делотворно. Он је решио да одради трансфузију крви. Пошто је цело тело било под оспом, нису могли вену да ми нађу да се одради трансфузија, он је директно из своје вене у моју пету. Одрадио је трансфузију крви и после пар дана већ се видела реакција и оспе су почеле да отпадају и фактички то је било излечење. Добио сам имунитет јер је доктор већ био имун, имао је свој имунитет на Вариолу. Тако да поред мојих биолошких родитеља, он ми дође као неки други отац”, каже Зоран.

Зоран Бојовић, Фото: ГЗС

Хуманост доктора Мијушковића, Зорана прати цитав живот. Поучен његовим гестом, извукао је велику поуку.

„Схватио сам велику хуманост др Мијушковића који је мени спасао живот, тако да сам и ја почео добровољно да дајем крв. Можда сам и ја неком спасао живот мојом крвљу, не знам сад, то је већ питање за даље. Схватио сам колико је живот вредан и колико треба помоћи некоме када су тешки моменти”, закључио је Зоран.

Зоранова мајка Биљана тих дана прошла је пакао, страхујући за живот свог детета, у епидемији опаког и потпуно страног предатора. Највећа радост за Зорановог оца Петра била је сазнање да му се син опоравља.

„Зоран је лежао у креветцу, само видиш да је жив, нити помера рукице, ногице као дете од осам месеци, да скаче по креветцу. И кад је доктор му дао крв, он ми је рекао увече, `млада труди се, немој да заспиш, напајај га што више`. Имали смо ту сокове, цедили су нам природне, од поморанџе. Ја сам пред зору заспала, кад сам се пробудила он се окренуо у креветцу. Ја сам се уплашила, зовнем доктора. Доктор дотрчи, каже `добро је, сад је све у реду`. И тако је он почео после да се креће нормално по креветцу”, каже Зоранова мајка.

Биљана Бојовић, Зоранова мајка, Фото: ГЗС

„Кад сам сазнао да је Вариола, стално су били уз мене да ме теше. И кад му је кренуло на боље само је улетео један човек, `Бојовићу син вам је претеко, жив и здрав има да буде`. Ја сам се претурио”, рекао је Зоранов отац, Петар.

Пре тачно педесет година, од Вариоле вере није оболео само осмомесечни Зоран Бојовић већ и многи Чачани. Милка Ђурашић, двадесеттрогодишња медицинска сестра, као и многе њене колеге борила се да спасе сваки људски живот. У знак захалности што је на послу оставила свој живот и најлепше године, Чачани су јој подигли споменик.

Споменик Милки Ђурашић, Фото: ГЗС

ГЗС