NIJE OSVAJALA MEDALJE, ALI JE DECENIJAMA ČUVALA SVAKU POBEDU: ZORICI ĐOKOVIĆ URUČENO PRIZNANJE KOJE NOSI TEŽINU ČITAVOG ŽIVOTA

Bajina Bašta/ Užice – Postoje ljudi koji nikada nisu stajali na pobedničkom postolju, ali su svojim radom učinili da pobede drugih nikada ne budu zaboravljene.

 

Jedno od takvih imena je Zorica Đoković, dugogodišnja sportska novinarka iz Užica, kojoj je na 61. Međuopštinskim omladinskim sportskim igrama u Bajinoj Bašti uručeno specijalno priznanje za decenije predanog rada i doprinos MOSI.

Za Zoricu ovo nije bila samo još jedna plaketa. Bila je to zahvalnost za hiljade izveštaja, neprospavane noći, vikende provedene na stadionima i u dvoranama, kilometre pređene zbog jedne utakmice i bezbroj priča o sportistima koje bi, bez njenog pera, glasa i kamere, možda ostale nezabeležene.

PRIZNANJE ZA ČETIRI DECENIJE UTKANE U SPORT

Specijalna nagrada uručena Zorici Đoković predstavlja priznanje za dugogodišnji doprinos sportskom novinarstvu, promociji sporta i očuvanju tradicije MOSI.

Njene kolege ocenjuju da je to samo mali deo onoga što zaslužuje žena koja je život posvetila novinarstvu, sportistima i njihovim porodicama.

„Ona je usrećila mnogobrojne sportiste, ali i njihove porodice. Ovo priznanje je samo delić onoga što Zorica zaslužuje i zahvalnosti koju joj svi mi, kao njene kolege, dugujemo za sav predan rad“, poručeno je povodom uručenja nagrade.

Zorica nije krila emocije.

„Moram da priznam da sam zaista emotivna. Ovo priznanje mi mnogo znači, jer pripadam krugu ljudi kojima nagrade prijaju. One znače da je neko primetio ono što si radio i što si utkao u svoj rad“, kazala je Đokovićeva.



Foto: Privatna arhiva


OD RUKOMETNOG TERENA DO NOVINARSKE LEGENDE MOSI

Veza Zorice Đoković i MOSI nije počela novinarskim mikrofonom, već sportskim dresom.

Njene prve tadašnje Međurepubličke omladinske sportske igre bile su u Goraždu 1979. godine, kada je nastupala kao rukometašica. Tada je sanjala sportske snove, ne sluteći da će decenijama kasnije postati jedno od najprepoznatljivijih imena ove manifestacije.

„Moje prve Igre bile su u Goraždu 1979. godine. Nastupala sam kao rukometašica i imala svoje snove u tom sportu. Nisam mogla ni da pretpostavim da ću 2026. godine, baš u Bajinoj Bašti, primiti ovako drago priznanje“, rekla je ona.

Simbolika je bila posebna – Bajina Bašta je po treći put bila domaćin MOSI, a Zorica je po treći put pratila Igre u ovom gradu, ovoga puta kao dobitnica priznanja.



Foto: Privatna arhiva

KO JE ZORICA ĐOKOVIĆ – ŽENA KOJA JE SPORT PRETVORILA U ŽIVOT

Svi Užičani koji prate sport znaju ko je Zorica Đoković.

Bivša je rukometašica, dugogodišnja sportska novinarka, prva žena predsednica jednog udruženja sportskih novinara i prva žena koja je ušla u Upravni odbor Udruženja sportskih novinara Srbije.

Nju možete videti na fudbalskim, košarkaškim, odbojkaškim i rukometnim terenima, na atletskim stazama, u dvoranama i pored aut-linije. Za nju sport nikada nije bio samo posao. Sport je bio i ostao život.

Prve sportske korake napravila je u odbojci, ali je ubrzo shvatila da njenom temperamentu više odgovara rukomet. U tom sportu provela je gotovo dve decenije, noseći dres kluba koji je tokom godina menjao imena – od Tekstilca, preko Cvete Dabić, do Užica.

Iako su pobede i rezultati bili važni, Zorica je uvek isticala da su najveće bogatstvo sporta prijateljstva koja traju i posle poslednjeg sudijskog zvižduka.

„Sport me je naučio da verujem u sebe, da nemam strah od neuspeha i da svaki put kada padnem ustanem jača. Naučio me je da svakoga pogledam u oči i kažem ono što mislim“, govorila je.

IZMEĐU DVE UTAKMICE RODILO SE NOVINARSTVO

Ljubav prema novinarstvu javila se još tokom srednjoškolskih dana. Čuveni sportski novinar Stojan Đerić pozivao je Zoricu posle utakmica da mu prenese rezultat, detalje i utiske, a on je od njenih reči pravio izveštaje.

Već tada znala je da će sportsko novinarstvo biti njen životni poziv.

Karijeru je počela u užičkim „Vestima“ i na Radio Užicu. Potom su usledili Radio 31, ponovo „Vesti“, TV 5, a danas radi na Televiziji Lav.

Od prvog broja „Sportskog žurnala“, 1990. godine, dopisnik je ovog sportskog lista iz Užica. Na mnogim utakmicama istovremeno je radila televizijski ili radijski prenos i pisala izveštaj koji je odmah po završetku meča morao da bude poslat redakciji.

„To jeste stres, ali pozitivan. Taj tempo ima posebnu draž. Ovaj posao se ne radi – ovaj posao se živi“, isticala je Zorica.

ŽENA KOJA JE PROBILA GRANICE „MUŠKOG POSLA“

Kada je počela da radi za „Sportski žurnal“, među dopisnicima su bile svega tri žene.

U vremenu kada se na sportsko novinarstvo gledalo kao na isključivo mušku profesiju, Zorica je morala više da zna, brže da reaguje i iznova dokazuje da žena može podjednako dobro da ocenjuje fudbalere, komentariše košarku i izveštava sa najvećih sportskih događaja.

Nije pristajala na prizemne sukobe sa trenerima, igračima, sudijama ili članovima uprava. Njeno pravilo bili su činjenica, mera i profesionalizam.

Postala je prva žena predsednica udruženja sportskih novinara i prva žena izabrana u Upravni odbor Udruženja sportskih novinara Srbije.

Udruženje sportskih novinara Zapadne Srbije, na koje je posebno ponosna, postoji više od dve decenije.

OVO NIJE NJENA JEDINA NAGRADA

Specijalno priznanje na MOSI samo je poslednje u nizu nagrada koje su stigle kao potvrda dugogodišnjeg rada.

Zorica Đoković je 2005. godine dobila priznanje Sportskog saveza Užica za najboljeg sportskog novinara, dok joj je 2015. uručena nagrada „Branka Prelević“ Udruženja sportskih novinara Srbije za najbolju ženu sportskog novinara.

Proglašena je i dopisnikom godine u izboru Udruženja sportskih novinara Srbije.

Ipak, ona nagrade nikada nije posmatrala kao kraj puta, već kao potvrdu da je neko video godine rada, odricanja i istrajnosti.

„Svako priznanje koje dolazi od kolega posebno je značajno. To je podrška i znak da ideš u dobrom pravcu i da tako treba da nastaviš“, govorila je.


PAMTI POBEDE, ALI JOŠ VIŠE LJUDE

U četiri decenije rada izveštavala je sa brojnih velikih sportskih događaja.

Pamti evropski uspeh odbojkašica užičkog Jedinstva, atmosferu u dvorani „Veliki park“ u kojoj, kako kaže, nije mogla da stane ni kutija šibica. Pamti i doček Olivere Jevtić na Trgu partizana 2006. godine, nakon osvajanja evropske medalje u Geteborgu, kao i trke automobiliste Mikice Vesnića u Brnu.

Ipak, najveća vrednost za nju nikada nije bila samo u rezultatu.

Iza svake medalje videla je godine rada. Iza svakog poraza mladog čoveka koji mora ponovo da ustane. Iza svakog kluba ljude koji žive za njega.

Upravo zato su joj verovali sportisti, treneri, kolege i publika.

IZA JAKE ŽENE – NAJVAŽNIJA ŽIVOTNA POBEDA

Iza profesionalne snage Zorice Đoković nalazi se i duboko lična priča.

Njen najveći oslonac i ponos je ćerka Teodora, koja je studirala kao stipendista Narodne Republike Kine na Univerzitetu Nankaj.

Posle smrti supruga, majka i ćerka postale su još bliže.

„Ona je moja srodna duša i saveznik na koga uvek mogu da se oslonim. Teško je naći ravnotežu između dobre majke i jake poslovne žene, ali sam ponosna što sam u tome uspela“, govorila je Zorica.

Možda je upravo u tome njena najveća pobeda – što je, pored svih terena, putovanja, rokova i prenosa, uspela da ostane oslonac porodice i čovek kojem se veruje.

NIJE OSVOJILA MEDALJU, ALI JE SAČUVALA HILJADE TUĐIH

Zorica Đoković je tokom četiri decenije ispratila generacije sportista. Neki su osvojili medalje, neki su gubili, neki su odustali, a neki postali šampioni.

Ona je bila tu da sve to zabeleži.

Zato priznanje uručeno u Bajinoj Bašti nije samo nagrada jednoj novinarki. To je priznanje čitavoj jednoj profesiji, terenskom radu, istini, istrajnosti i ljubavi prema sportu.

Medalje vremenom izgube sjaj, rezultati ostanu u arhivama, a generacije se smenjuju.

Ali dok postoje ljudi poput Zorice Đoković, nijedna velika pobeda neće biti zaboravljena.



Glas zapadne Srbije