Гуча 2020. без Сабора: Перјанице Милован Бабић и Фејат Сејдић

Гуча – Постоји ли нека мерица која ће рећи ко је најбољи српски трубач или најуспешнији ученик Драгачевског сабора у Гучи?

Домаћини ове приредбе саставили су пре неколико година табелу легенди ове приредбе сабирајићи прва места са свих такмичења, од 1961. у четири категорије: најбољи оркестар, прва труба жирија, награда за изворно музицирање и труба жирија публике, доноси „Политика” у данашњем издању.

Допунили смо је резултатима из последњих лета и прилика је да се сетимо тих имена кад Сабора нема, трубе ћуте због планетарног вируса и он је једна од ретких појава у којој Срби нису проглашени барем за делимичне кривце.

По броју победа у Гучи мајстор над мајсторима јесте Милован Бабић (1950) из Крваваца код Севојна, јер је од 1972. до 2003. његов оркестар три пута био испред свих, он два пута најбољи трубач, четири пута му је припала награда за најизворније музицирање, и има две трубе жирија публике, што даје 11 победничких звања.

Милован Бабић и Никола Стојић, један од оснивача Сабора, 2010.

По правилима Сабора, највреднија награда је признање стручног жирија за најбољи оркестар, затим за прву трубу, па за најизворније музицирање и на крају за прву трубу публике. По томе, другом мерилу, уз вредновање бодовима (4, 3, 2, 1) мајстор Гуче за сва времена јесте почивши Фејат Сејдић из пусторечког села Бојника са укупно 32 бода, испред Милована Бабића (28), Слободана Салијевића (27), Бакије Бакића (25), Раке Костића (24), Светозара Лазовића Гонга (22), Бобана Марковића (21), Милована Мића Петровића (21), његовог сина Дејана Петровића (20) и Екрема Мамутовића старијег, алијас Милана Младеновића (18).

Ево како изгледа тај збирни преглед од првог Сабора 1961. до наших дана...
1. Фејат Сејдић (Бојник) 7 пута најбољи оркестар, један пут прва труба. Без награде за изворно музицирање, једном труба публике, укупно 9 победа и 32 бода. 2. Милован Бабић (Крвавци), 28 бодова (3+2+4+2), 3. Слободан Салијевић (Прекодолце) 27 ( 3+4+1+1), 4. Бакија Бакић (Врање) 25 ( 4+3-,-), 5. Рака Костић (Луково) 24 (3+4-,-).

У другој петорци су: 6. Светозар Лазовић Гонго (Јежевица) 22 (2+3+2+1), 7. Милован Петровић (Дубоко) 21 (3+1+1+4), 8. Бобан Марковић (Владичин Хан) 21 (2+4-1), 9. Дејан Петровић (Дубоко) 20 (3+1+1+3), 10. Екрем Мамутовић старији, алијас Милан Младеновић (Врање) 18 (2+3-1).

У трећој: 11. Екрем Мамутовић млађи (Врање) 16 (2+2+1-), 12. Ненад Младеновић алијас Ненад Мамутовић (Врање) 16 (1+4-,-), 13. Бошко Остојић (Злакуса) 14 (2 -2+2), 14. 14. Јунуз Исмаиловић (Прекодолце) 13 (1+3 -, -) 15. Дејан Лазаревић (Пожега) 13 (1+2 – 3).

У четвртој: 16. Демиран Ћеримовић (Врање) 12 (3 -,-,-) 17. Миливоје Станимировић (Крвавци) 12 (1 – 2+4), 18. Јовица Ајдаревић (Павловац) 11 (2+1-,-), 19. Милан Николић (Грделица) 10 (2 – 1 –), 20. Радован Бабић (Милићево село) 10 (1+1+1+1).
Иначе, Милован Бабић је четири године пекао занат у оркестру сусељанина Миливоја Станимировића а 1971. основао је своју капелу, препознатљиву по извођељу народних кола и песама. На светском фестивалу културе младих, у Хавани на Куби 1978, представљао је звуке Југославије.

Амбасадор РФ Александар Конузин и трубач Бобан Марковић на отварању 2011.

Музика свакога бије у дамаре, једни воле Милована или Фејатов оркестар, други радије слушају Марију Калас или велику српску оперску примадону Радмилу Бакочевић, која је рођена и одрасла баш у Гучи. Шта о трубачком делу тог музичког света каже Јовиша Славковић, завичајни књижевник и својевремено директор Драгачевског сабора?
- Мени се од јужњака највише допадала труба Бакије Бакића из Врања, а од ових наших из окружења Милована Петровића из Дубоког – каже он за „Политику”.

Кроз пар гучких сокака и под шатрама које су госте Сабора браниле од сунца и кише, свирали су бројни велемајстори трубе. Бакија је, рецимо, после победе на Сабору 1970. рекао новинарима у магнетофон: „Мене је овај Сабор родио, уствари ја се на сваком Сабору поново рађам, верујте да годину живим за Сабор, иако овде нисам рођен нити овде живим ја сам у души Драгачевац.

Један Коштанин праунук, Џафер Куртић, свирао је трећу трубу у оркестру Екрема Сејдића који је победио у Гучи 1998. године. Бакија је овде неких година свирао ону коју је некад Коштана Боре Станковића певала, „Море врћај коња Абдул Керим – аго”:

„Море врћај коња, Абдул Керим – аго/Туго, врћај коња, пишман да не биднеш./Море, не врћам га, џанум млад Стамено,/Туго, не врћам га, да знам да погинем!” Бакији на сахрани у Врању, 1998. свирало је десет оркестара.

Омиљени лик у Гучи, иако се више не такмичи јер је овде већ освојио све што се могло, јесте и Бабан Марковић из Владичиног Хана који се овде појављује сваке године, сем ове. Вишеструки победник Сабора има апсолутни слух, што је редак дар. Он је без грешке одсвирао само једном чувену композицију „Шева” румунског композитора Георга Енескуа.

Иначе, Филип Бол, енглески научник и уредник часописа „Природа”, једног од најцењенијих и најстаријих издања те врсте у свету, у књизи „Музички инстинкт” наводи...

У истраживањима је коришћено и снимање мозга испитаника скенерима ЦТ и МР, и показало се да апсолутни слух не мора бити наслеђен. Раније студије, током деведесетих и почетком овог миленијума, већ су показале да су поједина деца, која су музиком почела да се баве веома рано, била у могућности да „науче” апсолутни слух.

ГЗС/Политика, Г. Оташевић