моји домаћини Олег Калестру и возач Луан Стегареску поново смо на истом задатку у овој прелепој брежуљкасто-равничарској земљи. Премештајући се са север на југ земље, сада је већ август, у разговору са Луаном Стегарескуом сазнајем да је скорих дана положио и добио црни појас у теквондоу. Као возач, Луан је радио и по 16 сати дневно за сатницу од 1 евра. Са бољим послом и већом зарадом, у родном селу удаљеном 90 километара од Кишињева купио је и обновио трошну кућицу са већим плацем за две и по хиљаде евра, ту је отворио бесплатну школу теквондоа за децу из села и околине.
Овим уводним белешкама, др Александар Лепосавић из чачанског Института за воћарство отвара приповест о јединственој европској држави која постоји иако је још нико није признао: Придњестровској Молдавској Републици. Научни истраживач из Чачка водећи је српски стручњак за област производње малине, Србија је у овом веку првак света по узгоју овог воћа, па су Придњестровци добра знали због чега Лепосавића позивају у госте и ко их може поучити најновијим знањима до којих су дошли узгајивачи широм света. А Чачанин ниже своје белешке...
Виктор Музика, власник имања, који се вратио из Кијева са зетом Ђорђем и Александром Лепосавићем
Луан даље прича да је као младић, 2004. године од маја до августа, радио на грађевини у Београду у близини Арене. Поред научених речи врло радо се сећа и срдачности и гостопримства његових шефова и колега Срба. На питање по чему ће му још време проведено у Србији остати у памћењу, Луан ми је одговорио: „Псовки које много користите и које и данас без грешке могу поновити, преслатких лубеница величине омањег прасета, лепих жена и радника на градилишту са веома ружним зубима.” Рекао је да је истраживао и упоређивао имена и речи из нашег и румунског језика и да би његово име и презиме на српском језику значило Иван Барјактаревић.
Током вожње дуж Молдавије Олег и Луан су се показали као добри познаваоци стања на Балкану и са посебном пажњом су ми нагласили да је последњег дана обиласка произвођача предвиђена посета пољопривредном газдинству „Фазенда Садки” које се налази на делу територије самопроглашене Придњестровске Молдавске Републике. Уз лагани ручак у градићу Резина који се налази на десној обали Дњестра, поглед нам је често лутао на другу страну реке и град Рибницу која се налази „са оне стране границе”. И заиста, Дњестар је природна линија поделе између два дела некада заједничке државе, између којих је избио војни сукоб 1991. и 1992. године и који до данашњег дана одређује судбину народа настањеног на том простору. Ка мосту преко Дњестра сишли смо вијугавим путем и без обзира на јасна обележја граничног прелаза, на Молдавској страни није било никаквог заустављања ни контроле. Сасвим супротна ситуација нас дочекује са Придњестровске стране. Изузетно млади граничари обучени у класичне руске војне униформе, са шапкама широког обода, рутински обављају контролу возила и путника. На крају, свако од нас добија миграциону карту са тачним временом преласка границе и временом до када можемо боравити на територији ове самопроглашене Републике. Прво што примећујем у граду Рибница је велики супермаркет под именом „Шериф” који својим изгледом одудара од околних објеката и окружења, које као да је застало у раним седамдесетим годинама прошлог века. У трговинама је на снази, као средство плаћања, придњестровска рубља али само у папиру, док се за ситнину уместо кованица користе неки пластични жетони. И многа обележја на јавним местима потекла су из постојбине рубље, дакле срп и чекић и звезда петокрака.
Купињак на северу Молдавије, домаћини и гости, фото: А. Лепосавић
Многобројне напуштене куће и разрушене фабрике су прекривене азбестним салонитом. У Рибници се налази и највећи металуршки комбинат у земљи и који има значајну улогу дајући више од 40 одсто друштвеног бруто производа читавог Придњестровља.
Унутрашњост Придњестровља се не разликује од остатка Молдавије. Све је чисто и путеви, иако крпљени на много места, уредно су одржавани и са путном сигнализацијом постављеном на бетонским стубовима. У време заједнице Совјетских држава поред коловоза су на безбедној удаљености посађена орахова стабла која обезбеђују пријатну хладовину приликом путовања. Још једна специфичност путева у Придњестровљу је да су кривине и узвишења обезбеђени дебелим металним ужадима постављеним на дрвеним стубићима.
До наших домаћина, власника пољопривредног газдинства „Фазенда Садки” прошли смо кроз област Катариновка, село Рашково и све идући Лењиновом улицом дошли до земљаног пута који нас је одвео у село Садки. Виктор, власник имања и његов зет Ђорђе се баве земљорадњом на имању које засновао Виктор на очевини његове жене. Виктор је до 1978. живео у главном граду Украјине, Кијеву, када је одлучио да започне живот на имању некадашњег совхоза где је постојао извор топле воде. Изузетно тешка и алкална земља не ограничава их да успешно гаје купину у пластеницима и на отвореном пољу, а са мање успеха подижу и малину и црвену рибизлу. Домаћин Виктор нас дочекује на обали Дњестра на коме је направио летњиковац са кога пуца поглед на другу, Молдавску страну територије. Служећи нам мед од лаванде коју гаји на свом имању заповеда ћерки и зету да донесу и ракију од малине за коју каже да се попије наискап и да је и код најгорег домаћина у Придњестровљу ред да се попију по три чаше. Рекао нам је и да његова држава (Придњестровска Молдавска Република) дужна да сваком пунолетном грађанину бесплатно обезбеди 30 ари земље за градњу куће и 70 ари ако жели да се бави пољопривредном производњом. Он је ту могућност искористио па је поред куће на своје, направио али није завршио и кућу на женино име. На имању је подигао и два осредња рибњака на којима му велике проблеме праве видре долазећи у криволов са свега 50-ак метара удаљеног Дњестра у коме је ранијих година било пуно рибе, али напомиње да сада није таква ситуација. Он гаји и 40-ак ројева пчела у кошницама полошкама а оне му поред производње меда служе и да се бави апитерапијом.
Придњестровље: др Лепосавић у некад чувеном трактору „Владимирец”, свом исписнику (1974) који још савршено ради
У дрвеној кућици постављеној изнад пчелињих друштава направио је неколико лежајева на којима се лече људи који имају проблема са болестима кардиоваскуларног и нервног система. Виктор објашњава да пчеле својим кретањем у кошници обогаћују ваздух етеричним уљима прополиса, меда, матичног млеча и великог броја ароматичних материја па се његовим удисањем побољшава опште стање болесника, сан, рад органа за дисање и варење, отклањају мушки и женски проблем и многа друга обољења савременог човека. Ранијих година је пробао да се бави и сточарством, али каже да гајење крава у његовој земљи представља чист губитак. Иако ведрог духа, Виктор помиње да не зна шта му све ово треба, са сетом гледајући у зета и ћерку који немају потомство.
У знак захвалности, Виктор, његова до тада скоро неприметна супруга, зет и ћерка су нас испратили до кола поклонивши свакоме од нас четворо по теглицу меда од лаванде и флашу сока од купине. Пролазивши поред објекта у коме се виде два велика бакарна казана где се загрева вода, која је веома алкална и служи за купање болесника са кожним и болестима костију, Виктор ми на крају посете понуди да подложи ватру и да уђем у један од њих. „Хвала рекох му, може бити да сам за живота довољно згрешио да ми кување у лонцу не гине када одем Богу на истину!”
ГЗС/Политика, Г. Оташевић
