мере власти задале ударац од ког се никад није опоравило. Најпре су, коју годину иза Другог светског рата, затирали козе државним уредбама, и ревношћу свих оних који су имали власт и пендрек и уз подршку доушника, а онда је уследила и принудна меринизација оваца почетком шездесетих година 20. века. То је, уз индустријализацију и сеобе, допринело да многобројна села остану без подмлатка и да се гасе огњишта.

У селима под Муртеницом још се препричавају две анегдоте из чемерног живота тих година. Сељак Ранко Гороњић, из Ојковице, дуго је готово сваки разговор са комшијама започињао казујући: "Нема опаснијег закона него за козе!" Нису му комшије замерале, јер су знaле да није одавао где су скривене козе неколико домаћина, па је допадао апса и привијао јагњећу кожу, лечећи убоје од батина. А сирота Круна Грујичић из Драглице је козу скривала у подруму и носећи траву у покриовцу да је прехрани, уходама се правдала: "Уватила ђеца зеца, па морам да га нахраним..."

- Само су то сестре Милунка и Милијана Стеванетић могле да издрже! - још понављају сељаци подјаворских села, подсећајући како су упорно браниле козе скривајући их по стенама и окапчинама у клисуре Увца, проводећи са њима и зиму у пећинама.

На збору у Божетићима учесник НОР-а и политички активиста неколико година иза рата агитовао је затирање коза, тврдећи:

- Козе ће уништити Златар, остаћемо и без осталих шума...!

Важног друга у говору прекинула је Иванка Џекулска, како су звали отреситу удовицу из Горњег Трудова.

- Лажеш, Ћуко! Неће козе, Ћуко, секира и људи ће слистити гору. Не дирај козе, сиротињску мајку!

Упорна - старица Иванка Џекулић, прва слева, бранила козе, фото: Приватна архива

Узалуд су били пророчки вапаји старице испод Шанца, као и тврдње сточара да козе тамане купиништа у шумама и врзине у забранима и тако помажу расту шумског подмлатка.

Бранио је народ козе скривајући их по стенама и пећинама, али је све што је имало власт и пендрек, уз подршку доушника, притезало сељаке, па је белкама и рогама - кожа отишла на шиљак.

Сточни фонд осиромaшен ратним пустошењем и поратним нарезима и прирезима, крчмљен је кратковидошћу комесара и планера аграра. Њихова неукост обијала се народу о главу. После затирања коза, на ред је дошла принудна меринизација оваца, којом се почетком шездесетих година прошлог века из стада прогонила домаћа пасмина - руда и праменка, а хтела запатити мерино овца, негде са топлих пашњака Шпаније.

Неповерљиви на сваку новину, сељаци су пружали отпор, трпели батине и затвор, плаћали казне за браве скривене у безданима и вртачама или овнове у кацама и на таванима штала. На уста им се набијале корпе од прућа да не блеје и одају скровиште, а ноћу их пуштали у торове. Неумољива власт присиљавала је домаћине да догоне стада у "музаре" за вештачко осемењавање...

Бела стада на падинама Муртенице и Чемернице, фото: Д. Гагричић

А сељаци, "вични свакој рђи", узимали су "на зуб" све који су се товарили на народну грбачу, тврдећи да ће мерино јагњад због висине и хладноће добити "јевтику". Тако је старица пред десетинама душа у центру села клела оне што открише скривено стадо, а на пункту, јетко и сочно крпила актере меринизације, загледајући ветеринара и помоћника:

- Немој ти, ћелави, нека овце мрче овај кудрави, што има бујнију косу, биће боље руно. Али, немој да се помркују!

Ован на мотору

Народ се бранио и песмом:

- Овце моје, спавајте у тору, доћи ће ви ован на мотору...

Једног од певача привела милиција, па се натреса и издире командир:

- У затвор ћеш ти мене, ’тицо. Буниш сељаке, певаш, изврћеш власт руглу!

- Тај што код нас мрче овце не зна ни сонице да вози. Јесенас су у село на мотору долазили само друг из Комитета и командир станице...

Новости, Д. Гагричић / ГЗС