позвао је своје старе другове на мезе, пошто је ево загазио у осамдесето лето. Где би другде него у Љубић, дакле у „Јавор” на пијаци. То, разуме се, није могло да прође без Душана Радоњића Ћуке (1940) који је дуже од деценије био капитен Борца, и обећао је да ће и он да зове на ручак, кад за то дође време (1. децембра). И он је сад Љубићанин, живи на Кеју.

У међувремену, оба се припремају за ручак у октобру кад ред долази на Момчила Јевђовића (1940), такође становника Кеја. На овој пријатељској седељци Љубићана једини уљез био је Циганмалац Предраг Кулашевић Гагило (1943), такође велико спортско име Борца и Чачка, али овакве свечаности без њега и нису богзна шта.
Стари народ вели: нека славе на многаја љета.

ГЗС