бавили горштаци како би зарађивали за себе и породицу у беспућу планинских села.
Tешким животом од малих ногу одвајкада су живели сељаци са обе стране Увца, без струје и воде у завејаним гудурама Муртенице и Златара, последње капи снаге оставили су у шуми.
Иако их живот није мазио, чист ваздух и здрава храна су углавном овим планинцима допринела дуг и здрав животни век. Још по који старина остао је у овим селима да одбројава своје последње дане и да старе занате преноси поколењима.
У последње време чини се да већина младих људи вапи за градским животом, али напротив има и оних који желе да постану рабаџије.
У селима испод Муртенице остало је доста младих људи да живе и стичу породицу на векоковном огњишту, али и да зарађују за живот у шуми са воловском запрегом. За рабаџије се каже да једу хлеб са седам кора и да је њихов динар крваво зарађен.
Од давнина се у селима Старог Влаха свака домаћинска кућа познавала по добрим рабаџијама и још бољим воловима. Важну улогу у овом послу имају ковачи који поткивају волове како би спремно газили камените врлети ових падина.
За њих радни дан почиње у зору кад припремају запрегу и крећу у шуму где до првог сумрака влаком вуку грађу до камионског пута. Некада је било доста више рабаџија, а данас углавном посао одрађују шумски трактори гусеничари. Поред шумсих послова ови планинци са воловима кући привуку летину, огрев и сено за стоку, како би спремно дочекали зиму.
„Тежак је ово посао, треба снаге и вештине са воловима. Могао сам и ја да одем овадве, али се ипак нисам одрекао кућног прага и воловске запреге”, каже за ГЗС Милојко Ватазевић из Кућана.
Да посао рабаџија не оде у прослост труде се и најмлађи мештани планинских села који желе да наставе традицију предака. Ови дечаци, који сад стасавају у праве рабаџије, од најранијих дана су ишли уз оца и деду и учили занат како би кроз зивот зуљевитим рукама зарадјивали новац.
Петнаестогодисњи Драган Пауновић из Јасенова иако још увек не зарађује, од рада са воловима сваки слободан тренутак користи да их ухвати у јарам и да краде вестине од старих рабаџија.
„Од малих ногу сам заволео волове и рад са њима.Увек смо у стали имали најмање по један пар волова тако да су ми увек били на располагању.Доста мојих врсњака са ових падина узива у овом послу исто као и ја.Свестам сам да је ово изузетно тезак посао али мора неко и ово да ради јер не мозе свугде трактор где могу да задју волови”, казао је овај млади рабаџија за Глас Западне Србије.
Златарски и златиборски крај је познат по лепој природи, гостопримљивим људима и по добрим рабаџијама, а како би се овај крај одужио својим унацима, на Златибору је подигнут дрвени споменик у знак сећања на све рабаџије ових крајева.
Често се током летњих месеци на овим висовима одржавају надметања у извлачењу трупаца како би рабаџије уз музику и дружење осетили лепшу страну њиховог посла. На вишебојима окупе се рабаџије са Златара, Босања, Муртенице,Торника и Јавора где имају прилику да покажу чији су волови најачи.
Иако се Чини да посао рабаџија одлази у прошлост у овим селима и дан данас има рабаџија који ће га сачувати од заборава како би се одужили занату који је хранио планинска села.
ГЗС/Боривоје Илић
