венци на споменик 1.200 ратника палих у ратовима 1912-1918. године и скулптуру војводе Петра Бојовића.
Представници локалне управе и два удружења која негују традиције ослободилачких ратова, као и грађани, одали су почасти прецима који су у Првом балканском рату 1. новембра 1912. године донели слободу – ратницима Јаворске бригаде под командом потпуковника Миливоја Анђелковића Кајафе и старовлашких устаничких и комитских чета.
Венци су положени и на споменик славном земљаку војводи Петру Бојовићу, начелнику команде Српске војске и команданту Прве армије у време пробоја Солунског фронта.
На данашњи дан, пре 110 година, у Новој Вароши је турска посада била у обручу, а паланка је ослобођена „без ране и мртве главе“ уласком 4. ужичког пука III позива.
Преносећи сведочења из „Политике“, истраживач прошлости Добрило Аранитовић пише „да је командант 4. пука III позива народне војске потпуковник Миљко Поповић са три батаљона и једном позицијском батеријом опколио Нову Варош и њене представнике позвао на предају“...“Заробљени турски војници, њих 284 на броју и пет официра, одмах су одавде под стражом одведени у Ужице“.
Одали пошту јунацима - чланови Удружења потомака ратника
Из објављених сећања неких од учесника, сазнаје се да је договор о предаји брзо и лако постигнут, “Захваљујући томе, трупе 4. пука III позива ушле су 1. новембра у Нову Варош и без ране и без мртве главе ослободиле житеље ове живописне варошице од петовековног азијатског ропства“.
Док су вођене огорчене борбе у опсади Сјенице, 23. октобра 1912. године команданту 4. пука III позива, који је за време заузимања граничног фронта био стављен под команду Јаворске бригаде (насатупала првцем Јавор – Сјеница - Пријепоље – Пљевља), наређено је „да остави једну чету на Мокрој Гори да чува тамошњу границу и да трупе које се налазе на Јавору такође задржи, „а да остале снаге прикупи на Кокином Броду, па да с њима нападне и ослободи Нову Варош и тамо остане као посада до даљег наређења“.
„Кључну улогу у ослобађању Нове Вароши и Прибоја одиграле су устаничке комитске групе, које су још пре почетка Првог балканског рата практично пресекле везу између турских посада у овим варошицама и њиховим пограничним јединицама, а када је рат почео присилиле су те јединице да напусте пограничне карауле и овладале граничним фронтом на правцу Ужице – Кокин Брод – Нова Варош, који је затворио 4. пук III позива”, пише др Саво Скоко.
Почаст славном земљаку војводи Петру Бојовићу
Комитске групе су извршиле и лавовски део задатка који је Врховна команда Српске војске после ослобођења Сјенице (25. октпобра) поставила пред 4. ужички пук III позива. Како је турска посада у Новој Вароши, најпре „јачи отпор пружала у борби на доминирајућем положају на Тикви“, а затим је због разилажења башибозука својим кућама, вишеструко смањена (према неким проценама имала је само 225 војника и шест официра), „устаничке вође су ступиле у преговоре с њеним командантом и месним властима, захтевајући да се град преда без отпора и избегне узалудно проливање крви.”
Златар инфо, Д. Гагричић / ГЗС
