је чемер ледених Проклетија, те чекаху лађе да их носе до Солуна и новога погибенија, а сваког трена мислима се враћају у далеки завичај, упитани: шта ли раде наши у селу...
Ево како је текла свакодневица укућана јунака драгачевских из Горачића и припадајућих села Губеревци и Живице, остављених на немилост освајачу, док су породичне главе војевале за част отаџбине...
Првих дана децембра 1915. и званично је успостављена окупацијска власт. Већ 15. децембра Штациона команда у Гучи тражила је да јој се упуте сва лица стара од 15 до 55 година ради добијања објава, једне врсте личних карата. Истовремено је наређено да се обави попис грађана и њихове имовине, што ће касније послужити као основа за беспоштедну пљачку народних добара – бележе у својој повесници „Вековања” Радован М. Маринковић и његов син Зоран, описујући судбу праотаца из три села код Гуче, и свега што их снађе.
Чак се ишло до тога да је, рецимо, 16. јануара 1916. тражено да се Штационој команди поднесе извештај о томе колико у општини има конопљаног семена. Наредне заповести биле су да се у Гучу дотерују дрва за огрев и сено. Четвртог априла наређено је да се саопшти грађанима да не поздрављају војнички старијега, него да капе скину. Већ је била уведена латиница као званично писмо. Кулуком су поправљани путеви: ко се не одазове из првине добиће 12 батина, ко се не јави ни други пут – 25 мотки. Забрањена је продаја без дозволе, коже, вуне, вунених производа, а концем 1916. и клање свиња.
Званична валута постала је аустријска круна. Обавезним откупом обухваћене су шљиве (плаћано је пет круна за 100 килограма, а ако су свеже по 15 круна). Сељаци су могли да задрже само 50 литара ракије за домаћинство. Наређено је да се сакупљају шишарке и жир. Одузиман је сребрни и златни новац. Плењени су стока, вуна, посуде од бакра, касније и од других метала.
Од богатијих кућа захтевано је да дају добровољне прилоге у новцу окупаторској организацији Црвеног крста. Јавила се несташица соли и хране, нека домаћинства гладовала су. За исхрану су користила чак и жир.
Нису изостала ни убиства. На Велесу код Гуче 1916. убијен је дечак Милош Пајовић из Живице. Касније и Лука Петковић који је, мислећи да је у општинској згради заноћио неки Соколић, командир жандармеријске станице у Гучи, кроз прозор убацио бомбу. Соколић је, међутим, спавао негде у селу али су Петковић, који је живео у Суруџићима, и његов шурак из Живице стрељани на Љутој крушци између Живице и Виче. Пресудила је Бециркс команда из Гуче, која је тако названа после Штационе.
Народ који је пре рата био политички подељен у таквим околностима постајао је све јединственији у отпору окупатору. Бунио се, рецимо, против преименовања општинског суда у поглавраство, или на увођење новог календара, од 16. маја 2016.
И носиоци власти били су понекад уплашени, на то су их нагонили и повремени доласци комита. По крају се причало да су 1917. у Драгачево дошли неки учесници Топличког устанка, а следећег лета дознало се да се у Овчарско-кабларској клисури окупила комитска устаничка јединица.
Сиротиња је опстајала по правилу – дан и комад, година и опанци – а које имао седланика могао је, бар привремено, рачунати да је на коњу.
Тако је у једној домаћинској кући Губереваца, као важан спис сачувана објава којом се доказује да је њихов коњ Зекан претекао два рата и дочекао да буде демобилисан. Ту, ево, овако стоји:
„Објава на једнога коња по имену Зекан који је на служби турског и бугарског рата, при 4. батаљону 5. прекобројног пука, од 20. септембра 1912. до 16. августа 1913. године и сад се отпушта и упућује по териоцу Раденку да преда даваоцу Миљку Ракићевићу из села Губереваца, срез Драгачевски, округ Чачански. С тим да по предаји извести актом чету у Крагујевцу.”
Објаву је 16. августа 1913. у Чачку издао и потписао командир, потпоручник Новак Тимотијевић.
Не зна се како је пегави драгачевски ат служио у новом рату који је убрзо стигао у Србију, али ако је делио судбину својих господара, сигурно се намучио к’о нико његов.
ГЗС/ Политика, Г. Оташевић