OBELEŽENO 46 GODINA OD SMRTI NAJODLIKOVANIJEG ČAČANINA

Slobodan Nevoljica, istoričar iz Zavičajnog društva „Čačani” je rekao da su Budimirove muke počele nakon Velikog rata, kada je kao invalid bez desne ruke, morao da nadniči.

„Nije se mučio samo on. Neki Solunci su prosili u Beogradu. Sramota. Gospoda se uvek snađe posle rata, a seljake, posebno ratnike, invalide niko ne uvažava. Aprila 1942. godine, pisao je predsedniku Srpske Vlade, generalu Milanu Nediću i vapio za pomoć. Živeo je kao kaldrmaš u Čačku sa ženom i dvoje male dece. Posle rata živeo je u gradu sa malom penzijom. Od 1954. godine, nova vlast  priznaje Solunskim ratnicima da kao nosioci Karađorđeve zvezde imaju dodatak na penziju. Danas jedna ulica u Čačku nosi njegovo ime“, rekao je Nevoljica.

Olivera Crnković, unuka Budimira Davidovića je istakla da su porodična sećanja o čačanskom junaku u potpunosti drugačija od slike koja se povremeno pojavljivala u javnosti.

„Ceo život sa njim mi je bio veoma lep, ništa ružno nisam zapamtila. Sećam se da nije voleo društvo starih, družio sa sa mlađima. Nije voleo da neko priča o tome šta ga boli, pričao je da mu je dosta njegovih muka. Svakog dana išao je u Udruženje penzionera da igra karte i šah, ceo dan se družio, bio je vedar, raspoložen, nikada nije bio ljut. Ostao mi je u najlepšem sećanju, odgajio me, odškolovao, na mojim rukama je umro. Baš zato me je mnogo pogodila laž koju sam pročitala u novinama da je deda umro sam, gladan i napušten, to je laž koja me i dalje mnogo boli”, kazala je Olivera.

Ona je dodala da su unuci Budimira Davidovića, kao nosioca francuske Legije časti, koju mu je uručio general Giom, imali pravo na besplatno školovanje u Francuskoj ali da je u svojoj zemlji jedno vreme smatran i državnim neprijateljem.

Obeležavanjem godišnjice smrti i polaganjem venaca, Društvo za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. godine nastavlja da čuva sećanje na ratnike čija je žrtva, kako ističu, dugo bila nepravedno zapostavljena.

Glas zapadne Srbije