TRUBA MU JE SAČUVALA DUŠU: VEĆ 28 GODINA BOGDAN IZ BRČKOG NE PROPUŠTA GUČU, JER KAŽE – OVDE SRCE PONOVO POČINJE DA SVIRA

Lučani/ Guča - Dok se hiljade ljudi slivaju u Guču, među njima je i jedan čovek čija je priča mnogo više od ljubavi prema muzici.

Za Bogdana Ristanića Boru, truba nije samo instrument – ona je uspomena, uteha i deo života koji traje već gotovo tri decenije.

Već 28 godina ovaj saboraš dolazi u Guču. Sve je počelo sasvim slučajno.

„Pre dvadeset osam godina upoznao sam trubu. Od tada sam njen sledbenik i redovan gost Sabora. Volim trubu, volim Srbiju i dok god budem mogao – dolaziću“, kaže Bora.

Rođen je 1958. godine u selu Kopanica, u opštini Orašje. Danas tog sela gotovo da nema.

„Moje selo progutao je rat. Kuće su spaljene. Pokušao sam da obnovim svoj dom, ali su mi ga noću ponovo rušili. To su slike tuge koje čovek nikada ne može da zaboravi.“

Dok priča, zastane na trenutak. Pogled mu odluta ka trubačima koji se zagrevaju za još jedan nastup.

„Takve rane teško zaceljuju. Ali ima nešto što ih makar na trenutak ublaži. To je truba.“

Ljubav prema Srbiji i Guči godinama je samo rasla. Toliko da je kupio kamper kako bi što više vremena provodio putujući kroz Srbiju.

„Samo prošle godine proveo sam 108 dana u Srbiji. Nekada nas je u Guču dolazilo više. Vremenom su ljudi odustajali, ali ja nisam. Dok imam snage, dolaziću. Ovde se osećam kao među svojima.“

Za njega Guča nije samo sabor.

To je mesto gde se ljudi ne pitaju odakle dolaziš, već da li voliš pesmu, trubu i čoveka pored sebe.

„Kad zasvira truba, sve razlike nestanu. Ostane samo srce.“

Možda upravo u toj rečenici leži najveća tajna Guče.

Jer dok se na sabornoj pozornici biraju najbolji trubači, po ulicama Dragačeva nastaju priče poput Borine – priče ljudi kojima je zvuk trube postao mnogo više od muzike.

Postao je dom.  



Glas zapadne Srbije (G.Nikolić)