– посмртна звона за две монархије. Војничким умећем и личном чашћу за живота подигао најлепши споменик.
У славу и част војводе Петра Бојовића (1858-1945) у петак су, поводом 164- годишњице рођења, одате почасти испред споменика на тргу у Новој Вароши који носи његово име. Венце су положили представници СО Нова Варош, чланови удружења потомака ратника 1912-1920 „Војвода Петар Бојовић“ из Нове Вароши и београдске општине Врачар и грађани.
Подсећајући на животни и ратнички пут једне од најзнаменитијих личности Старог Влаха, Драгољуб Гагричић, члан Управе нововарошког Удружења, истакао је да је породица Перуте и Раде Бојовића, са шесторо деце, као и многе друге, због тешког живота и зулума под турском влашћу, била присиљена да преко Јавора и „старе границе“, бежи у Србију, у село Радаљево, на путу између Ариља и Ивањице.
– Петар Бојовић се никада није застидео својих сиромашних родитеља, пртених чакшира, куће са отвореним огњиштем... Он је прешао пут од турског роба и златарског чобанчета до стратега и командата у биткама које су донеле славу српском оружју и слободу поробљеном народу. Из клупе у Артиљеријској школи је са 18 година, 1876. године, отишао на бојиште у Српско-турски рат, као и тројица његове браће истакао је Гагричић и додао:
– Jединствен случај забележен је у Првом светском рату – командант армије тешко је рањен пушчаним метком на првој борбеној линији, али и даље командује јер „Србија наређује“. Наређује она Србија чији су команданти пукова, батаљона и чета ишли испред својих војника, уз команду: „За мном“.
Наглашавајући да је Бојовић под заставом отаџбине провео преко 46 година и учествовао у шест ослободилачких ратова Србије, а да је за заслуге добио 25 српских и 16 одликовања европских држава, Гагричић је рекао:
– Победе Прве армије Српске војске под командом Бојовића – у Кумановској бици 1912. године и у пробоју Солунског фронта 1918. – биле су посмртна звона за две монархије: Отоманску и Аустро-Угарску. Уз стратегију, у биткама је пресудно деловало Бојовићево морално васпитање генерација војника и старешина, уливање родољубља, као и љубави према породици и човеку...
Бојовић је војничким умећем и личном чашћу за живота подигао најлепши споменик. Војсковођи ћемо се најбоље одужити ако га памтимо и спомињемо...
Брига о белезима и 110 година слободе
– И ови сусрети и одавање почасти су прилика да нас пробуде, опомену, да нас придигну и покрену из заборава.
Морамо више бринути о свим спомен-обележјима, посебно крајпуташима, као и о овом белегу на Тргу, коме су оштећене мермерне плоче. Ред је да се коначно учини напор да се исправе пропусти учињени дивљом градњом и подизањем две печурке код спомен-чесме у Мишевићима. Радови су извођени на миг влласти, а без струке и надзора, чиме је нарушена амбијентална и споменичка целина.
Подсетићу и да треба благовремео започети припреме да се најесен достојно обележи 110- годишњица Првог балканског рата и ослобођења ових крајева – рекао је Гагричић.
ГЗС/Златар инфо
