под белешком „Четворица браће на бранику отаџбине”, објављеној у „Политици” и послатој из Чачка априла 1999. године. Ту стоји:
„Сачуваћемо нашу земљу јер смо храбра нација, док су зликовцима авиони и ракете једина снага. Они немају ни срце ни понос – каже Љубинко Ђоковић, којем су четворица синова на бранику отаџбине.

Он и супруга Милева у својој кући на пет ари плаца у Атеници поред Чачка, однеговали су Србољуба (26), Александра (25), Ненада (22) и Видоја (21). Најстарији је на завршној години студија, док остали имају средњу школу. Ненад је недавно дошао из Војске где је био рањен у нападу шиптарских терориста и вида ране, док су остала тројица браће на положајима БЈ, негде на Космету.
- Ионако нам није лако, али поносни смо што имамо синове који бране нашу једину отаџбину. Уверен сам да ће овом злу доћи крај и да ће нам се деца вратити кући- вели отац очекујући звук телефона јер Видоја, рецимо, није чуо већ 18 дана.

Сав свој иметак Љубинко и Милева стекли су од радничких плата у чачанској „Слободи”, коју су фашисти душмански разорили ракетама и бомбама. Али, они верују да ће фабрика, њихова друга кућа, оживети кад рат прође. Оживеће, рече Љубинко, захваљујући солидарности нашег народа који је знао да се испомаже у најтежим часовима”.

Две деценије касније генерал Српске војске Владимир Лазаревић и јунак из одбране отаџбине, причао је за новине:
Био сам пред командом на Космету а бомбе су падале тамо где је био мој син Марјан. Начелник ГШ Небојша Павковић је био баш ту и заједно смо тражили мог сина. Срећом, био је само угруван а генерал Павковић је тада први пут чуо да су ми два сина крај мене.

Генерал Лазаревић је, иначе, пре тога издао наређење да у Приштинском корпусу не смеју да буду више од два војника из једне српске породице. У свом случају није поштовао наређење које је сам потписао.
Ово су људи који су обележили најчасније стране српске повести.

ГЗС