глувонем је од рођења, али и упркос томе постао је најбољи кројач у Ужицу. Иако је у пензији, на његова врата и данас стижу муштерије које верују само његовим маказама и спретним рукама.

„Кројачки занат сам научио од оца, он је то радио, а ја сам гледао и учио. У то време није било телевизије и било ми је досадно, па сам увек од оца тражио да ми да неки задатак, да нешто ушијем, порубим или скратим и тако сам зарађивао за џеперац”, рекао је Михаило на језику за глувонеме.

И поред тога што своје муштерије никад није чуо, све их је савршено разумео, а да дођу на ред у његовој радњи и да им баш он скроји панталоне чекала је већина Ужичана.

„Прво сам шио једне панталоне дневно, па онда двоје, а касније кад сам овладао занатом знао сам у току једног дана да сашијем пет. Једне су биле 20 марака, тако да се могло добро и зарадити. Од кројачког заната прво сам направио кућу, а онда сам положио возачки испит и купио аутомобил”, каже овај спретни Ужичанин.

Међутим, поред тога што је био вешт са иглом и маказама Михаило је и поред хендикепа са којим је рођен био добар рукометаш и играо фолклор, а управо путовања на бројна такмичења донела су му и жену његовог живота, са којом је створио дом и добио две ћерке.

„Изузетно смо поносне на њега, он је прави херој и пример како човек може да се избори са свим невољама и успе у животу”, рекла је Михаилова ћерка Наташа.

Својим ћеркама увек је био најбољи могући узор, међутим Михаило би могао да буде узор и многим другима који одустају и на најмањим препрекама.

РИНА / ГЗС