у манастирима скућио се у Јунковцу код Тополе, не вајка се нити кога криви за свој пут. По обичају, заповедио је да се изнесу чашице за љуту и заметнуо причу на свој, душеван начин.
– Био сам ономад код доктора и вели ми: „Ти си, оче, сваке године све здравији”, каже осамдесеттрогодишњи Георгије за „Политику”.
Он је пуну 51 годину, од 1964. до 4. јуна 2015. био настојатељ манастира Благовештење на Каблару више Овчар Бање, и тада је разрешен јер се није повиновао одлуци владике жичког Јустина да у манастиру не може више боравити нико од гостију или помоћног особља.
Он је представнике епархије молио да се дозволи останак монахињи Февронији и манастирским помоћницама, али му је одговорено да је монахиња рашчињена, да то не долази у обзир и да се владичанска мора поштовати. То старом игуману не буде право, па после седам деценија даноноћног молитвања напусти богомољу и потражи приватни конак.
Једно време био је у Нишу, код пријатеља, а онда га је Бог погледао. Породица Кубуровић родом са Златибора, која живи у Холандији, купила је једну приземљушу у Јунковцу код Тополе са 20 ари окућнице и уступила Георгију за живот, молећи га да пажњу прими. Поред њега, у обитељи су сада рашчињена калуђерица Февронија (Марија Мирковић) и искушеница Станимирка Перуничић, гаје зелениш у баштици и испомажу се са 20.000 динара игуманове пензије.
Февронији је било замерено да се много везала за игумана у Благовештењу, а она нам каже:
– Увек сам желела да будем један обичан, једноставан и прост човек, у служби Богу и свом роду. Тридесет од својих 50 година година живела сам у манастиру, срцем и душом, заветовала сам се да ћу гледати и слушати игумана. И да се опет родим, опет бих истим путем кренула. Они су мене звали на суд и рашчинили по њиховом, али ја нисам дала завет људима него Богу. Он све зна. Тај предмет оставила сам затвореним за земаљски суд и пред Богом ћемо рећи све. И, ево, успели смо да се снађемо уз помоћ добрих људи који нису ни знали ко смо ми, нити ми ко су они. Чули су за нас, молили су да помоћ примимо.
Једна мала одаја у њиховом биваку уређена је за молитве, а у застакљеном предсобљу је трпезаријски сто. На њега су домаћини изнели све што се у фрижидеру затекло, а Февронија и Станимирка су остале да нас дворе.
Игуман је вичан беседништву и увек има неку памтљиву згоду. Иако се дружимо и разговарамо 35 година, при овом сусрету испричао нам је две нове, досад незабележене.
– Једном у Благовештењу седнемо за трпезу Његова светост Павле, владика шабачки Јован Велимировић, иначе синовац Николајев, и Симо, теолог из Студенице. Павле једе рибу, а нас тројица двиску, коју је Јован донео у колима, неко му приложио. Кажем Јовану: „Преосвећени, добро је ово печење”. „Добро, добро”, узврати ми. Опет ја: „Али, тешко се гута, сувопарно је”. На то се укључи патријарх Павле: „Сад ћете ви постати мученици једући то сувопарно печење”, па дозва монахињу и рече јој: „Меланија, донесидер им вина”.
Георгије је имао обичај да у Овчар Бањи седне на воз и оде у Црну Гору, код свог пријатеља Мардарија Шишовића (1919–2006), који је четири деценије био на челу манастира Режевићи, код Петровца.
– Прича ми, тако, једном Мардарије да је пешачио неким послом и у кршу поред пута видео угинуло магаре. Сврати у прву полицијску станицу и каже шта је спазио, те замоли полицајца не би ли јавио некоме да се то уклони. А полицајац каже: „Попе, јеси ли га опојао?” Мардарије види да овај тера шегу, па му врати мило за драго: „Нисам стигао, морао сам прво да дођем овде у станицу и обавестим његову родбину да се упокојио”.
Извор: Политика, Г. Оташевић
