Приче ужичких адвоката: један је учио уз папир и оловку, други уз компјутер и интернет

Чачак, Ужице - Поводом 50 година Адвокатске коморе Чачак, Глас западне Србије ће од данас објавити низ текстова из монографије „Адвокатска комора Чачак 1972-2022”

где су објављени прикази и утисци о раду адвокатских заједница у градовима и општинама овог дела Србије. Данас представљамо ужичке адвокате. Евоцирајући успомене на колеге, морају се истаћи они адвокати који нису пленили само стручношћу већ и људскошћу. Редослед је небитан, већ је значајно оно што су учинили. Нису међу нама, али их памтимо по делима, упечатљивим личностима, професионалности, човечности. Пола века је тренутак ретроспекције у ком њихова имена светле:
Миленко Радевић ‒ адвокат који величину свог рада није мерио новцима, већ несебичним ангажманом у сваком поступку, са огромним емо- тивним набојем приступајући раду.

Нада Новаковић ‒ дама великог срца, са за- видним шаховским знањем, које је јој омогућавало непогрешиву партиципацију у свим поступцима у којима је узела учешће.

Слободан Доганџић ‒ бард, појавом и наступом упечатљиво, а ненаглашено, госодствен.

Драгољуб Младеновић ‒ бранилац, у пуном и потпуном смислу те речи, његове жалбе, права је штета, што нису преточене у уџбенике.
Зоран Ристић ‒ до краја млад духом, површним посматрачима инфантилан, али огромног знања, које је презентовано на начин својствен правим шмекерима.
Михаило Матовић ‒ фајтер, у младости боксер, а читавог живота праведни Дон Кихот.
Петар Петронијевић ‒ мајстор усмених скаски, његове питке животне приче и данас се препричавају.
Десимир Ђуровић ‒ све борбе је водио до краја и без предаје, тражећи решења и тамо где их по мишљењу других није ни било, или бар не на начин који је он одабра.
Михајло Антонијевић ‒ шармантно бритки козер. Светлана Маринковић ‒ срчане дрскости која је пленила.
Набројани су трасирали пут, а живи срчано и предано настављају, са поносом угледајући се на преминуле, њихов одлазак не сме водити забораву, већ свакоднев- ном обавезујућем обнављању врлине.
Милија Јевтовић ‒ доајен ужичке адвокатуре, скроман, ненаметљив, пун духа и знања које презентује на једино њему својствен начин, који се једноставно не да копирати.
Слободан Деспотовић ‒ скроман човек, огромног и понекад несхватљивог
разумевања иза кога стоји свестрано образовање.
Зоран Ђикановић ‒ са правим речима у право време и на правом месту.
Неђо Јовановић ‒ адвокатски уман, логореичан, а политички коректан.
Вера Баћковић ‒ вечита девојчица ужичке адвокатуре.
Снежана Цветић ‒ децентно скромна.
Радисав Николић ‒ јасан и одлучан зналац, а при том фин.
Владан Јовановић ‒ адвокатури даје музикалност.

Ово, господо, није све, али сам скромног, а при том чињенично утемељеног мишљења, да би вам само за ужичку адвокатуру била мало једна књига, ово су само први утисци о дивним људима и адвокатима, вредних сваког респекта ‒ велика је част неке од њих знати, а такође је велика част бити њихов савременик.
Морам истаћи да је у посебном тексту поменут и Драган Поповић, који неспорно припада овој лиги, по много чему, изузетних адвоката.

Приче ужичких адвоката

 

Владимир Дамљановић

Два принципа

Присећајући се, ужички адвокат Владимир Дамљановић, надахнутим и вештим пером пише „за Десимира и његову храброст и стварност која јесте”:
„Ништа их није повезивало. Нису били род. Четврт века их је делило. Када се један родио, други је завршио факултет и већ почео увелико да ради. Повезивала их је само професија. Један је занат учио уз папир и оловку, слушајући старије и искусније, а други уз интернет и компјутер”. Приповеда о сусрету две генерације, две школе, два стила бављења адвокатуром у условима савременог живота, оптерећене истинама и полуистинама, незајажљивим медијима и захтевом да се у тим условима старовремен- ски човек снађе. Са пијететом евоцира домишљатост колеге Десимира, ког поштује и разуме, оног који је отелотворење адвокатске врлине и натписа на „Великој згради”, како је назива: „Дозвољено само за честите и поштене, који чувају професију и поштују колеге”. Размишљајући о позиву, запажа како и у адвокатској башти има разних биља- ка и да „без обзира што је човек у суштини свог бића слободан, он је омеђен цртом свог карактера која, у одређеним околностима, долази до свог пуног изражаја [...] А да би адвокатура опстала, чаробна и лепа, мора бити независна, самостална, вечно жељна да чува, као први људи ватру, принцип и став свог постојања”.

Омаж колеги

Адвокат Михаило Н. Крстић са посебним пијететом говори о колеги, адво- кату Драгану Поповићу, Пљевљаку пореклом, динарски честитом, који је заволео Ужице и у њему остао. Углавном бавећи се кривичним правом, обишао је многе
суднице Србије и Црне Горе и у њима добијао гласне похвале судија, што није одви- ше чест случај.

„Покојни Драган Поповић је у правом и потпуном смислу био адвокат, у одевању елегантан и господствен, у разговору са странкама приљежан, пријемчив и комуникативан, са елоквенцијом коју је прилагођавао сваком саговорнику без обзира на његово образовање, у судници речит, децентан и аргументован, са дрчним ставом, који је био део његове личности, без имало извештачености и фалш глуме, у кафани козер и боем, те би седење с њим био културни догађај, а не разбибрига и доколица”, присећа се адвокат Крстић. Памти како му се колега нашао приликом опремања новог канцеларијског простора, сасвим природно и ноншалантно решивши проблем који би други сматрали компликованим.

Поповић је био интересантан човек и сјајан адвокат: „Бранио је са логореичном динарском страшћу, уз изузетно познавање закона и судске праксе, никада не занемарујући муку брањеника и његово post festum суочавање са оним што је учинио или није”. Наводи како су бранили заједно, и у једном случају где је Кр- стић радио pro bono због сродничких односа, а Поповић био ангажован по његовој препоруци као најбољи. Но кад је чуо да Крстић не наплаћује ангажман, онда и он одбаци више него уносан хонорар, никад се не обазирући и не кајући, адвокатура је понекад више од тога.

„Ово моје писаније”, закључује адвокат Крстић, „није глорификација личности, већ изношење чињеница које указују на то да је Драган Поповић правду и правич- ност тражио не само у судници већ и у животу, преносећи генима и едукацијом то на своју децу, кћи Дијану, дипломираног правника, и сина Василија, такође адвоката. На неправду је реаговао жустро и срчано не штедећи ни живце у зубима, због тога су га људи поштовали и волели, а нишчи га се плашили и стрепели од његове речи. Пре- зирао је завидљивце и злобнике, није се плашио оних који се њега плаше. Прерано је отишао јер се баш ни у чему није штедео. Какав је човек био најбоље говори то што је оплакан од многих честитих људи.”

Десимир Драгојловић

Критички осврт

Адвокат Десимир Драгојловић из Ужица у свом писму поводом јубилеја Адвокатске коморе Чачак критички промишља стање у адвокатури у контексту општих друштвених прилика. Евоцира почетке адвокатуре, односно смисао заклетеве и члан 64 Закона о правозаступању из 1862: „[...] и уопште при испуњавању мојих званичних дужности да се нећу дати поколебати ни достојанством каквог лица, ни страхом, ни користољубљем, нити каквом страшћу, него да ћу свагда и у сваком случају поступати као што закони земаљски прописују, тако ми Господ Бог помогао и тако да могу о томе дати свој одговор на његовом страшном суду”. Још су прва, а и потоња, законоправи- ла увиђала да се закони заснивају на моралу, те да их ваља спроводити и примером
следити.

Адвокат Драгојловић саветује да се промовишу вредности из свакодневног живота и рада адвоката, у професионалном ангажовању и у слободним активностима, непрекидно имајући у виду углед и достојанство које треба обликовати, усмеравати и одржавати. Адвокати имају одговорност појединачну и колективну. „Што се тиче питања адвокатских протеста”, указује, „овде је неопходно истаћи да они не смеју бити исхитрени нити интересно обојени, морају бити темељно организовани и чланство унапред информисано, упознато са разлозима, циљевима и последицама, све у демократској процедури, уз легитимно укључивање комора. На унапређивању сарадње међу коморама ваља увек и континуирано радити, она мора бити институционална и организована, садржајна и на корист свих”. Штавише, упућује на перманентно ана- лизирање стања у адвокатури, на проналажење мера за превазилажење проблема, па и оснивање радне групе искусних адвоката из свих регионалних комора која би се тиме бавила и о свом раду извештавала, потом организовања свеобухватне конференције адвоката, а све у циљу стварања јединства, промовисања моралног кодекса и професионалности.

И на крају, будући да је адвокатура динамична, пуна необичних и занимљивих прича из живота, адвокат Драгојловић сматра да би било веома симпатично и добро прихваћено да комора распише конкурс за најбољу анегдоту из суднице. Једна таква збирка би одразила саму срж живота и позива. У том смислу, присетио се духовите изреке Вељка Губерине како је клијент највећи адвокатов непријатељ.

ГЗС