Прича из Великог рата: Иза жица 


Ледени дани у Србији, производња струје премашује потрошњу              Podrška odbora SNS iz cele Srbije predsedniku Vučiću              Пријепоље поново у пламену политичких размирица, корак напред или пет назад?              Ило Михајловски постао народни посланик              Вучић: Покушаћемо да до 2025. просечна пензија буде 450-460 евра, а плата 1000 евра              Пресуда за злочин у Штрпцима после 30 година - укупно 35 година затвора              Од 15. фебруара очекују се нове блокаде у Паковраћу              Ковачевић: Изграђено око 30 одсто канализационе мреже у Прањанима             

 


Прича из Великог рата: Иза жица
21.01.2023 | 1 коментар(а)



Чачак – Српска влада је у време напада Аустроугарске наредила свим свештеницима да остану
Потпис за слику: Солунски фронт: свештеник реже колач о пуковској слави 1917. пред спомеником палим ратницима на Ветернику Фото „Шумадијска дивизија”

на својим парохијама, ту сачекају непријатеља и буду уз свој народ. Њих је окупациона власт сматрала за посебно проблематичне и непоуздане будући да нису могли да буду замењени поданицима Аустроугарске као, рецимо, лекари, судије и чиновници.

Зато је тајна полиција нападача све српске свештенике поделила у четири групе: 1. потпуно поуздани, 2. присташе политичких странака (предострожност), 3. потајни бунџија (надзор безусловно потребан) и 4. велики издајник. Много божјих слугу није дочекало победу, јер је у рату страдало 1.900 наших свештеника и монаха. Неки су, као припадници интелектуалне елите, интернирани у логоре у Аустругарској па је тако, од 200 свештеника који су робовали у жицама Нежидера код Беча, умрло њих 20.

Међу сужњима Нежидера се, тако, обрео и чачански јереј Живојин Гл. Алексић (1882 – 1936) са још петорицом попова из околних села али је успео да преброди ту голготу и октобра 1918. врати се у Чачак, где је затекао 4.779 житеља, од којих 241 удовицу. Наставио је да пише објављујући, поред другог и текстове о верском и друштвеном животу и у „Политици”. Уређивао је издања Жичке библиотеке и полуслужбени лист свештенства епархије жичке „Преглед”. Међу његовим рукописима осванула је и ова туробна приповест из Нежидера, где вели...

Видео сам га први пут у транспорту заробљеника, густа коврџава коса падала му је са стране и правила ореол око његовог црнпурастог лица. Био је то младић од својих двадесет и неколико година. Први је пришао к мени и тихо ми рече: „Ја сам наставник гимназије и желео бих да сам поред вас у транспорту”. Потераше нас преко Саве и више се нисмо раздвајали.

Прође цела година у заједничком робовању, дани су текли споро, монотоно, сурово. Једном, после дужег разговора рече ми: „Докле ћемо овако? Ја нисам знао какви су људи. И кад би уистини били људи онда би овде било много мање зла. Нема страшнијег ропства него кад душа пати од људи који постоје само да себе задовоље. Кад се овако међу људима ради питам се има ли Бога?”
„Ја верујем”, одговорих му.
„Па кад је тако, у шта сам и ја веровао, зашто ми се онда намеће питање откуда су људи овакви? Бог је љубав а код човека нема љубави. Бог је истинит а човек лаже. Бог је милостив, човек не. Бог воли све људе а човек воли само себе и зар је то слика и прилика божја?”
„Грешиш, пријатељу” - поново му узвратих. „Ми смо у рђавим приликама, ми смо остављени, нервозни, нама све изгледа друкше него што јесте, али ће се све то променити”.
Био је блед у образима а на врху јагодица показа му се модро руменило. Његова нежна, блага, питома природа није могла поднети све тешкоће које га почеше сналазити у ропству, јер је видео да се сваки брине само о себи.
Ускоро се разболео и последњи пут сам га видео иза болничких жица. Довикнуо ми је: „Ево, драги пријатељу, где сам најзад доспео. Не заборави ме у слободи коју сам тако силно љубио. Верујем да ће наша отаџбина бити већа и опет своју децу видети сакупљену. С том вером ја умирем али у туђој, мени мрској земљи, и то ме највише боли”.

Затим ми пружи суву, врелу руку у знак растанка. После неколико дана умро је неопажен, као и многи други. Нико га није оплакао јер га нико није смео испратити. Просту, белу дрвену крстачу са једном нумером однели су да му на хумку побију, и никога не беше ко би му бар воштаницу запалио. А каква је то младост била...

 

ГЗС/ „Политика”/ Г. Оташевић










Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


veliki rat prica zica

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (1)

  • Šta reći      | 21.Jan 2023.13:27 h

    Šta reći o komunistima i j.b.t. ?



  •  









     


     

    © Глас Западне Србије
    Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
    060 5000 150, 032 347 001

    Импресум

    Статистика сајта:
    Прес: 138.163.105 посетаIncorrect integer value: '' for column 'id' at row 1