и тај старац данас с поносом може да објави како је свака друга српска шљива никла у Чачку. Јер, од 42 милиона стабала националне воћке која ових дана расту и рађају широм Србије, више од 40 одсто измишљено је, или су као младице одгајене, у расаднику ове куће.
- Институт је од настанка растао и развијао се као саставни део нашег друштва, пратећи све његове промене и заузврат утичући да се оно мења. Све што је одболовала Србија трпели смо и ми – каже за „Политику” Милан Лукић, директор Института, поводом седам деценија од оснивања, обележених ових дана.
Водећа српска научна установа у овој области основана је 17. јула 1946. одлуком Министарства за пољопривреду НР Србије, као Завод за воћарство и прераду воћа. Порекло вуче још из 1898. кад је у Чачку, указом краља Александра Обреновића, образован први државни воћно-лозни расадник у Србији. Извршно веће НР Србије га је 1954. године прогласило републичком научном установом, под називом Институт за воћарство. Од 1986. припојен му је Завод за виноградарство и винарство из Ниша. Великом реорганизацијом научно-истраживачке делатности, односно спајањем неколико института из области биотехнике, тадашњи Институт за воћарство и виноградарство постаје (1991) један од осам центара Института за истраживања у пољопривреди „Србија”, са седиштем у Београду. Од 14. септембра 2006. одлуком Владе РС Институт опет послује као самостално правно лице.
- Основна делатност Института, научноистраживачки рад, одвија се у 5 одељења. Ради бржег увођења у производњу домаћих новостворених сората, али и иностраних које су у нашим условима дале добре резултате, установа је шездесетих основала расадник и сада има водеће место у стварању и одржавању предосновног и основног сертификованог садног материјала воћака, као и у сортној и здравственој контроли производње стандардних садница. Посебна пажња усмерена је на производњу здравог репродукционог материјала, односно калем гранчица континенталних врста воћака за сопствене потребе, као и за друге расаднике. Започета је и сертификована производња малине методом културе ткива – вели Лукић.
Данас су у установи запослена 53 човека (18 научних радника истраживача, доктора наука и 1 магистар) док у летопису остаје убележено да је кућа створила 41 сорту воћака (15 шљива), од који су многе познате и размножене широм планете. У поступку признавања су две нове сорте шљива и једна бресква.
Институт је раније продао лиценцна права за умножавање купине, сорте чачанска бестрна, у Републици Чешкој и Eнглеској, и заштитио новопризнату сорту шљиве позна плава на територији ЕУ у наредних 30 година.
Обичан свет и не мора да зна колико је студиозан посао стварања нових сората, али често траје четврт века, укратко, овако…
Почиње тиме што се врши опрашивање родитељске комбинације, то је такозвана хибридизација. У пољу се опраши мајка биљка, уз претходну одлуку каква се сорта жели, у погледу времена зрења, садржаја шећера, отпорности на болести, погодности за прераду... То су циљеви оплемењивања.
Из опрашивања настају хибридни плодови који се сеју у саксије у стакленику да би се, за годину или две, произвели хибридни сејанци. Сејанци иду у поље где се саде у гушћем склопу и потребно је да прође неколико вегетација, најчешће од 5 до 8 година, зависно од климе. У том густишу и мору хибрида уочава се који заслужује да можда постане нова сорта.
Кад се обави та селекција онда се узима калем гранчица са хибридних сејанаца и производе се саднице, потребна је године или две да се оне умноже. Тада се заснива засад који омогућује да се у различитим условима испољи биолошки потенцијал хибрида. Он се ту прати 7 – 8 година у роду. Затим стручњаци Института процењују вредност и одлучују да ли на основу квалитета плода, облика крошње, родности и других бројних параметара, завређује да буде пријављен за признавање.
Тек тада се пријављује Министарству пољопривреде где постоји Комисија за признавање сората. Заснивају се нови огледи на два локалитета и потребно је сачекати да у њима хибрид пророди.
Сви експериментални засади за признавање подижу се тако што се поред хибрида кандидата сади и сорта стандард која има исто време зрења. Комисија га прати две или три вегетације у роду и процењује да ли је и у којим одликама бољи од сорте стандард, па доноси независну одлуку да пријављени хибрид постане нова сорта.
Извор: Политика, Г. Оташевић