а певање уз њих сврстано је и на репрезентативну Унескову листу културног нематеријалног наслеђа. Некада је свако домаћинство имало по једне гусле, а током зимских месеци мештани удаљених села су се уз њих окупљали и најбоље дружили. Са модерним временима, гусле као да су пале у други план и постале "демоде". Међутим, остало је још храбрих ентузијаста који желе да отргну овај традиционални инструмент од заборава. Стефан Томић има 14 година и његов хоби је свирање и певање управо уз гусле.
„Случајно сам пронашао старе гусле одбачене на тавану. Кад сам се упутио у то шта тај инструмент представља за наш народ, нисам хтео да и даље пропадају већ сам одлучио да их научим свирати. Учио сам мало преко јутјуба, али врло мало има таквих туторијала. Тата ми је помогао у мојој намери и кренуо сам на часове, мислио је да ће та моја жеља кратко потрајати, али ја сам остао доследан. На почетку је било тешко, јер можда делују једноставне, али јако је захтевно свирати и певати уз гусле", каже Стефан за РИНУ.
Иако млад, овај дечак, прави је чувар српске традиције. Омиљене песме за извођење су му оне које причају о борби нашег народа кроз историју. Највише га, како каже, фасцинира Косовски бој, па стога најчешћа пева управо о јунацима попут Милоша Обилића и цара Лазара. Чињеница да његови вршњаци махом слушају другу врсту музике није га поколебала и остао је веран својим коренима.
„Кад сам другарима рекао шта свирам и певам, искрено очекивао сам благи подсмех. Али, насупрот томе, добио сам подршку и разумевење. Дешава се кад идем на неку славу или рођендан да ми траже да понесем гусле и тако се уз песму дружимо. Такође, понесем их често у школу кад учимо неке епске песме, на српском или музичком", каже овај ученик осмог разреда.
Стефан обећава да овај инструмент неће запоставити ни у годинама које долазе, већ ће се трудити да и даље на свој начин проноси славу гусала у крају у ком живи. До сада је остварио успехе и на бројним такмичењима.
„Волим да се обучем у народну ношњу, обујем опанке, ставим шајкачу на главу и засвирам. То сам једноставно ја, зато се на мојим гуслама неће никад скупљати прашина", био је јасан.
Удружење „Право у жицу" довело преко 100 гуслара у Ужице
Од самог почетка Стефан је члан Удружења за очување народне традиције из Ужица „Право у жицу" у оквиру ког ради јединствена школа за гуслање, где се првим тоновима уче деца, али и одрасли. Удружње броји око 30 активних чланова, а неколико њих редовно наступа и учествује на такмичењима.
„У нашем удружењу смо сви као један, јер као појединци наша борба за очување свега онога што са собом носе гусле била би узалудна. Негујемо дух заједништва и традиције, окупљамо омладину која се на овај начин учи и српској историји, али имамо и старије чланове који раније нису имали прилику да науче гуслати, а воле ту врту музицирања. Ми смо након 40 година вратили гусле у Ужице, јер се оне у граду на Ђетињи нису чуле управо те четири деценије. Упели смо ове године да уз помоћ Министарства културе и локалне самоуправе организујемо Републичко такмичње у гуслању, на ком је учествовало преко 100 гуслара из читаве Србије. Ми кроз наш рад не чувамо само гусле од заборава, већ у друге елементе српске традиције попут народне ношње и етно певања", изјавила је Ивана Ивановић координатор Удружења „Право у жицу".
Иначе, гусле не познају ноте и зато су један од најједноставнијих инструмента, али зато глас певача мора да се усклади са тоном, а свирање мора бити равномерно са стиховима. Најбоље гусле праве се од планинског јавора, за њих је доказано да дају најбољи звук. Како кажу мајстори, није их тешко направити, а врло је важно који симбол ставити на крају, па се на врху често може видети орао који симболизује српство и победу. Колико је овај инструмент био важан нашим прецима можда и најбоље показују и стихови "Има дана кад се разочарам, узмем гусле па се разговарам. Kад ми оне на крилу зајече, сваке се болести лече".
ГЗС/РИНА
