Овог марта закружио је троцифрен број и одувао свећице са бројем 100. Један је међу реткима који је у Србији доживео ову дубоку старост, а његов живот чиниле су лепе и оне мање лепе ствари. Оно по чему је такође специфичан јесте што читав један век носи два имена.

- Владао је тифус, колера и богиње у време кад сам се ја родио па се није крштавало, једно име на водици су ми дали то је Радовин а кум у цркви ми је дао име Радован, у личној карти ми пише Радовин а ја се одазивам на оба. Памтим много тога, мој отац је борац са Солунског фронта и одликован је са два одликовања. Не дао Бог да овај народ доживи муке које су они тада преживљавали, ми смо ратовали, патили, тешка времена су била и не дај Боже да се никада врате. Сећам се као да сада гледам када сам био краљу Александру Карађорђевићу у Тополи на сахрани, њега су убили у Марсеју“, прича деда Радовин Милошевић за РИНУ.

И ретки су људи под овоземаљском капом који могу бистре главе да сведоче читав век уназад а деда Радован или Радовин се сећа свега. Убеђен је да је само Божјом вољом и даље на овом свету иако нема ни друга ни пријатеља, јер су се сви одавно преселили на онај свет. Једино он још увек сведочи о патњама нашег народа, болестима и разним мукама.

- Много тешко се живело, није се имало, владала је глад и немаштина. Све што смо имали сами смо стварали, много се радило а више смо трпели гладни него што смо били сити. Све што видите у овом дворишту било је покривено шинтом а ја сам ставио под цреп, копао сам бунар да дођем до воде. И даље радим иако сам остарио, риљам башту, сејем поврће, само стоку више не гајим, цепам дрва, одржавам кућу“, прича овај старина.

Каже да све једе сем јагњетине и пилећег белог меса, сам себи спрема храну и ни у чему не оскудева иако нема пензију. Пре двадесет дана је вратио возачку дозволу и опростио се од фиће ког је возио све до свог стотог рођендана. Сам је себи за живота направио сандук и крстачу још пре 40 година и како каже, спремно чека кад ће га Бог позвати.

- Живим сам, деца су ми по свету, ћерка је у Америци, син је овде али су његова деца по свету. Ратовао сам за ову државу и нећу да је напустим, овде сам се родио и овде ћу да умрем то је мој дуг према отаџбини“, поручује деда Радовин.
За живота је променио десет матичара, 20 свештеника и 30 партијских председника општине, једног краља, а Тита је наживео за скоро 40 година.

Иако су га године притисле још увек се бори, једино му пада тешко што су му деца отишла у бели свет.

ГЗС/РИНА