по албанским гудурама или на грчкој обали, јад, чемер и бес окупације видала је меком или препеченицом.

„Становништво, посебно сеоско, за лечење бројних болести користило је ракију и облоге натопљене врућом шљивовицом, чак и онда кад се није знало од чега несрећник пати. Народу је била потребна ракија за лек: трипер, тишњу, кашаљ, пробади, инфлуенцу, црвени ветар... Деца до једне године морала су бити калемљена против богиња, тражено је сведочанство о вакцинисању, док је преступ кажњаван са 5.000 круна или затвором до шест месеци.”

Овим редовима невоље сиротиње раје описује др Богдан Трифуновић, у студији „Живот под окупацијом”, посвећеној завичајном недобу у другој деценији прошлог столећа.

Због чешћих ванбрачних веза повећала се потреба за бабицама, односно женама које су изазивале побачаје, помиње чачански историчар у тексту, и ниже друге наводе о том худом добу...

Тежња за женама које су радиле побачаје током рата указује да су људски односи у том раздобљу постојали у свим срединама, од оних за које је знала и шира јавност до најтананијих веза човекове интиме. Савременици су приметили да су поједине жене с поносом носиле придодата имена којима их је чаршија крстила, изведена од личних података њихових аустроугарских љубавника. Тај понос, потреба за преживљавањем или жеља за наставком угодног живота, не може се потпуно објаснити из савременог угла размуности и са ове историјске даљине.

Ванбрачни односи чинили су свакодневицу окупационе Србије, о чему сведочи и текст „Јадна слика моралног стања”, објављен у „Прегледу цркве епархије жичке” 1925. као  осуда навика локалног становништва током окупације и понашања аустроугарских војника...

„Тужена жена Драга у свом брачном спору изјави: Ја сам пре венчања, за време окупације, живела ванбрачно са Драгомиром Н. из села Ласца пуних шест месеци. На ово су ме приморали аустријски жандарми, јер сам била малолетна и нисам се могла венчати. Кад се вратила наша војска, ја сам Драгомира оставила и вратила се својим родитељима у Самаиле, јер Драгомира никад нисам ни волела...

Зато тужени Драгомир изјави: Ја сам за време окупације имао једну жену јер су ме Аустријанци приморали да је узмем, претили су ми да ће ме иначе интернирати. Она је била девојка и отишла је своме оцу, чим се наша војска вратила...

Драгомир и Драга ипак су се венчали после рата, али поново растали и почели да живе са другим особама.”

Наше посестриме у пустој отаџбини носиле су своје судбу како је која умела. Морале су да прехране малишане, обраде и сачувају имање, ноћу маштају да ли ће им се људи вратити из Великог рата и чекају еда ли неког писма однекуда. А било их је...

У тек штампаном „Речнику Драгачева” са чак 15.000 објашњених појмова, Чачанин Милоје Стевановић овако описује реч чкарт наводећи пример стар читав век из своје постојбине, Горачића код Гуче. Дакле, муж је негде на положају сазнао да му жена иде са другим, јавили му од куће:

„Чкарт, м – фаличан, неспособан за војску, шкарт. У писму са фронта човек прекори своју Зору, вели: још си нашла да се брукаш са оним чкартом чкартавим, а ја ратујем. А Зора њему одговара: Нит је тебе до рата, нит је мене до чкарта, што се мора мора, поздравља те твоја Зора.”

Други чачански историчар  подсећа нас на руског писца Ивана Јастребова који је у књизи „Стара Србија и Албанија”, описујући и прилике међу Арнаутима на крају претпрошлог века. Тада је домаћем женском живљу било дозвољено да пријаве новорођенче уз опис да су, са том бебом, биле носеће чак две године.

ГЗС/Политика/Г. Оташевић