„Српска” судбина породице Черни

Чачак – На стручном скупу „Информационе технологије у граду – искуства из света”, приређеном јуче у чачанском хотелу „Београд”

један значајан документ „променио је руке”. Идејни пројекат санације, затварања и рекултивације несанитарне депоније чачанског сметлишта „Прелићи”, урађен у Институту „Јарослав Черни” у Улици Јарослава Черног у Београду, предат је градоначелнику Чачка Милуну Тодоровићу, а уручилац је био Јарослав Черни.

– Србија је моја отаџбина, увек је била и остаће. У Београду ми данас живе синови Милош и Душан рођени у Јоханесбургу, имам српско држављанство и у српској престоници кров. Кућа је кућа, ускоро ћу се вратити из Јужноафричке Републике да бих живео овде – каже за „Политику” педесетчетворогодишњи Јарослав Черни, унук пионира југословенске електрификације.

Прича да ће своју компанију на југу Црног континента, са тридесет запослених који се баве информатиком, препустити на управљање менаџерима и скрасити се у родном граду, на ушћу Саве у Дунав. Никад није био у Чачку, приспео је пратећи пословне токове и позиве, и у разговору за наш лист присећа се породичног животописа.

Као узгред, вели да „черни” на чешком значи „црни”, и сваком новом реченицом допуњава слику о „српској” судбини своје средњоевропске лозе. Дакле, о трајању препуном сеоба, деоба, муке и невоље и, дабоме, непролазних љубави.

Јарослав Черни (1909–1950) рођен је у Сарајеву где се 1890. из околине Брна доселио његов отац Јосиф, такође грађевински зналац, са највишом школом. Даровити јуноша у највећем босанском граду завршио је основну школу и гимназију, где су признавали неспорну памет, затим између 1927. и 1933. почео и окончао студије грађевине у Прагу, па се вратио у Сарајево, с намештењем у водоводу.

– Усташе су 1942. деду одвеле у Јасеновац одакле је побегао 1945. и следећег лета у слободном Сарајеву постао руководилац хидротехничко-пројектантског бироа. Руководио је пројектовањем и изградњом чак 27 хидроелектрана, али се никад није опоравио од логорског живота, па је умро у Београду 1950. године. Сахрањен је у Алеји народних хероја у српској престоници, а на надгробник од црног јабланичког камена уклесано је „Јарослав Черни – пионир електрификације”. ХЕ „Јабланица” на Неретви била је његов пројекат живота.

Унук деду није могао упамтити, али се сећа прича свог почившег оца Драгана:

– Деда је, по татином казивању, радио и више него што човек може, од јутра до новог сванућа, као да је слутио да неће дуго.

Ево како су дубоки српски корени у венама негдашњих Чеха…

– Моја прабаба Јованка била је Српкиња из Житомислића у Херцеговини и кад се ородила са прадедом католиком, прве две њихове кћи, Марија и Зора, крштене су у католичкој вери, а мој деда Јарослав и још једна млађа сестра у православној. Очева сестра Драга, која је четири деценије живела у Чешкој, по доласку у Сарајево одмах је проговорила српски, без грешке, и упитали су је како је то могуће. Рекла је: „Лако, нисам хтела да заборавим свој језик”.

Јарослав Черни завршио је ФОН у Београду, почео да ради у ИМВ у Раковици и 1992. године, као и многи становници Србије тог доба, остао без посла и сигурног хлеба. Исте године отпутовао је у Јоханесбург, тамо са првом супругом, Београђанком, добио двојицу синова, и мучио се као и сваки исељеник…

– Годинама сам радио у Саудијској Арабији и Индонезији, па се вратио у ЈАР. У стану сам почео да развијам посао из области информационих технологија. Посрећило се, створио сам озбиљну фирму, тако се и дошло до послова у мојој отаџбини.

Уз Јарослава, у Чачку су ових дана његова нова супруга, Ефтимија, и њен син од 6,5 година, Андреас.

– Деда моје мајке, то је породица из Санковића код Мионице, погинуо је на Солунском фронту па сам, стасајући, 1980. путовао у Зејтинлик да му запалим свећу. По повратку са гробља упознао сам Гркињу Ефтимију, били смо заједно неколико година а онда се, живот је тако хтео, разишли, одлазећи свако својим путем. Сад смо поново једно уз друго, одушевљена је нашом Србијом и новим друмом, од Љига до Прељине. Са старијим сином, 2000. био сам у нашој постојбини, код Брна. То је сеоце са 3.000 становника, остали смо један дан, попили пиво у сеоској крчми и вратили се у нашу Србију.

Судбинске стазе, непредвидиве често, довеле су на ово подручје и Љубомира Сикору, директора чачанског ЈП „Комуналац”, који је овде дочекао Јарослава Черног. Љубомирови су пореклом из Чешке и Словачке па он приповеда да је Чехословак, мада та нација не постоји више, као што ће и Југословени ишчезнути.

Иначе, пројекат рекултивације сметлишта на ободу Чачка предвиђа да то траје пет година, сагоревањем депонијског метана кроз биотрнове, уз помоћ покретних бакљи као у рафинеријама или налазиштима нафте, а све би коштало 162 милиона динара.

Извор: Политика, Г. Оташевић