два рођендана, него је и – два пута рођена! Један рођендан слави и прву пут је рођена оног дана 1989. кад ју је родила мајка, други рођендан слави, и други пут је рођена оног дана, у зиму 1994. године када је на чудесан начин спасена из сметова изнад родне Ојковице, кад је чудом отргунута смрти.
Прича о петогодишњој девојчици нађеној у сметовим, под скутом мртве баке Јованке и данас се, тачно две и по деценије касније, препричава по селима око Нове Вароши, са страхопоштовањем, са сузама, она је у међувремену постала мит, епска прича о девојчици коју је само Бог спасао и вратио у живот…
"Ни сам не знам што смо тог јутра, снег је био велики, сметови на све стране, страховита хладноћа, нас петорица ловаца, мој син Јован, комшије Раде и Добросав, и Јованов шурак Мирослав Мутавџић окренули тим путем, ка сеоској црквини, према месту на коме је у давна времена била црква… Као да нас је сам Бог тог јутра окренуо на ту страну којом смо ретко кад ишли", прича данас Марјан Роговић из Ојковице, сведок и актер чудесног спасавања.
Марјан Роговић, фото: Приватна архива
Скоро километар од последних кућа села, у смету, Раде је, наставља Марјан, приметио прамен косе који је вирио из снега…
"Око нас су били пси, почели су да лају, Раде је викнуо, просто крикнуо – ’Марјане’, у том тренутку из смета чуо се сасвим тих вапај, звук детета… Притрчали смо, почели да разгрћемо снег, нашли смо најпре Јованку, била је мртва, укочена, смрзнута, а онда смо под њеним скутом угледали детенце, девојчицу, једва смо је ишчупали из бакиног загрљаја", прича Марјан.
У девојчици је, наставља причу Марјанов син Јован, још један од сведока и актера драме изнад Ојковице, била тек мрвица живота, питање трена када ће престати да дише.
Јован Роговић, фото: Приватна архива
"Подигли смо девојчицу, пригрлили, сећам се, рукице су јој биле укочене од мраза, једва је дисала, била је изнемогла, није било друге, трчећи смо је донели до првих кућа села, до комшија… Кад смо прекорачили праг, девојчица се поново снемогла, помислили смо да је губимо, онда је Горица, домаћица куће, почела да јој даје дисање уста на уста, девојчица се некако на нашу неописиву ратодст повратила, звали смо лекаре", прича Јован и заплаче, искрено, људски, као оног дана кад су Маријану извукли из смета, кад је после у кући посмислио да ће је можда изгубити…
Кућа у којој је указана помоћ, фото: Приватна архива
Тек после, спасиоци су сазнали, Јованка је претходне вечери, око пет увече кренула из суседног села, од своје сестре ка својој кући, за руку је повела и унуку Маријану…
Шта се после десило, не зна више нико. Претпостављају да се Јованка у сметовима, носећи Маријану уморила, да је села да се одмори па је сан преварио, или, пре ће бити, да је свесна опасности која им прети, у немогућности да кроз сметови нестави даље, легла у смет, загрлила девојчицу, покрила је собом, ставила под свој скут и тако заноћила… Ујутру, под главом Маријане, у загљају мртве баке, нашли су опанке девојчице, као да су намерно тако постављени, да девојчици глава не буде у снегу.
Истина је, и да је ноћ коју се бака и девојчица провеле у сметовима, од пет или шест увече до 11 сати следећег дана када су их нашли, била једна од најхладнијих те зиме, да је читаве ноћи изнад села беснела страшна мећава…
"Маријану је те ноћи Бог спасио, ми смо били само извршиоци. Питање не сата, него минута било је кад ће девојчица престати да дише, кад ће се смрзнути, да смо само мало закаснили не бисмо успели… Право чудо је и чињеница смо тог јутра наишли баш тим путем, да нисмо отишли десет или 20 метара лево или десно, прошли би, не бисмо их видели и Маријана би се смрзнула", причају Марјан и Јован.
Маријана данас живи и ради у Београду где је удата, има синчића коме је девет месеци и девојчицу од три године. Још чува исечак новина из 1994. године, потресну причу коју је тада објавио новинар Драгољуб Гагричић.
"Кад порасту, мојој деци испричаћу како је њихова мајка преживела у сметовима изнад Ојковице. Мала сам била, те ноћи се не сећам, ни спасавања, све су ми касније испричали. То је моје друго рођење, мој други рођендан који славим сваке године. Јована сам окумила, ти људи који су ме пронашли, спасили, мој су род најрођенији, сваки наш сусрет буди емоције, донесе сузе, да није њих не би било ни мене", каже Маријана.
Кад су плавокосу девојчицу истог дана довезли у болницу у Ужицу, легла је на крај кревета. Кад су питали зашто, одговорила је: „Чекам баку да и она легне са мном.“
Девојчица није знала у том тренутку да је њену баку претходне ноћи однела бела смрт. Лекарима је испричала да је њена бака, којој је, могуће је, позлило, те ноћи ишла и падала пртином, да је у једном тренутку рекла: „Мајо, иди сама кући“, али она није хтела. Испричала је, пише у исечку из новина, у тексту Драгољуба Гагричића, да је бака заспала, а и она с њом на пртини док је беснело невреме.
Искра, З. Шапоњић / ГЗС
