modernog skijališta na Zlatiboru, spomen ploča na kojoj je uklesano: „Da se nikada ne zaboravi, da nikada nikome i nigde ne dogodi“.

A podignuta u čast i ime trojice drugova, mladih Zlatiboraca, poginulih 8. aprila 1999. u granatiranju turističkog objekta na Torniku.

Bio je osam minuta posle četiri sata izjutra kada je NATO projektil odneo živote Milanka Savića (25) iz Jablanice, Neđa Uroševića (31) iz Čajetine i Radoja Marjanovića (34) iz obližnje Ribnice.

Samo par sati pre toga družina je u jednoj kafani u Ribnici proslavila rođendan Savića, pa se preselila u baraku na Torniku koja je pripadala Institutu „Čigota“, a koju je koristio Sportsko – turistički centar „Zlatibor“ za smeštaj sportista. Neđo Urošević i Radoje Marjanović bili su radnici „Čitoge“, zaposleni kao čuvari Tornika, dok je Savić bio šumar.

Tri NATO „tomahavka“ pala su na Tornik na kome nije bilo vojske ni vojnih objekata – dva su uništila poštanski i televizijski relej, koji su prethodnim granatiranjima bili oštećeni, a treći je podogio baraku.

Sedmog aprila u večernjim satima na proslavi Milankovog 25. rođendana bilo je više prijatelja, s tim što su neki tokom noći otišli kućama. Savić, Urošević i Marjanović ostali su da zanoće.

„Iz dežurne službe je javljeno da je bobmardovan Tornik i da krenemo gore. Sa kolegama Slobodanom Pekovićem i Milojkom Drobnjakovićem pošao sam tamo”, ispričao je ranije za „Blic“ Milan Đurović, tadašnji policijski inspektor iz Čajetine.

Sa polaskom su, kaže, sačekali neko vreme jer se pretpostavljalo da bi NATO bombarderi u novom naletu mogli da „overe“ prethodno gađane ciljeve, a postojale su i određena obaveštajna saznanja da bi meta mogla biti i brana Ribničkog jezera koje se nalazi nedaleko od Tornika. Neki ljudi, pretpostavlja iz „Čitote“, već su bili na licu mesta kada su njih trojica pristigli.

GZS/ALO