filmu. Diplomirao je filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u rodnom gradu. Magistrirao je filmski scenario na Univerzitetu Jork u Torontu, gde danas živi i radi, a doktorske studije teatrologije na Univerzitetu u Torontu.
Reditelj je i scenarista više kratkih filmova: Nenad Jovanović uživa u neisvesnosti (1995), Ska se nije nasmejao (1996), Kjap (1966), Esej o crnoj kafi (1997), Pavle je (1999) i druge.
Objavio je zbirke pesama Frezno (1993), Welt (1994), XIX (1996), Ignjat (1997), Bela imena (2000), Bolest vožnje (2002), Živeti na moderan i umreti na starinski način (2004), Lice mesta (2007), Delfini (2014), Klase (2018), Kain i Abot, Avelj i Kostelo (2022). Odabrani stihovi Nenada Jovanovića sastavni su deo pesničke antologije Običnost (2020). Plombe (2001) i Niz gelender (2015) su nazivi zbirki pripovedaka, dok je Ogled o zidu (2006) autorska drama Nenada Jovanovića. Negde između poezije, drame, eseja i scenarija nastaje roman Insistiranje (2005).

Prvo predstavljanje svoje poezije Jovanović je imao u Čačku i to tokom 37. Disovog proleća održanog 2000. godine. Na toj književnoj večeri o njegovom stvaralaštvu govorili su Vasa Pavković i Petar Miloradović. Sada je izvesno, da njegov boravak u Čačku nije bila slučajnost, jer se Biblioteka kroz ovu nagradu, nakon nešto više od dvadeset godina ponovo susrela, sada sa već žanrovski različitim stvaralaštvom Nenada Jovanovića i sa posebnim osvrtom na poetski deo njegovog opusa...
Dobitnik je književnih priznanja: Brankove nagrade i nagrada Branko Miljković, Miloš Crnjanski i Biljana Jovanović. Prema naslovu jedne Jovanovićeve pesme činjenica ovog Proleća je i da se ovaj niz nastavlja Disovom nagradom za prepoznatljiv i autentičan, zreo i celovit pesnički opus koji je na tragu Disovog modernističkog pesničkog impulsa u našoj poeziji.

Na elektronskoj sednici održanoj 28. februara 2024. godine, žiri za dodelu Disove nagrade, u sastavu Dragan Bošković (predsednik), Gojko Božović i Jelena Mladenović, jednoglasno je doneo odluku da se Disova nagrada za 2024. godinu dodeli pesniku Nenadu Jovanoviću.
Nenad Jovanović je pesnik u najdubljem značenju tog pojma, a njegov pesnički opus samo je potvrda onog najboljeg poezije. I to nije poezija koja sebe gradi iz koherentnog unutrašnjeg kosmosa i poretka znakova, niti poezija koja nastaje iz neposrednog verističkog opita stvarnosti. Ona bi se mogla odrediti kao kulturološka poezija. I kako je već podvučeno o Nenadu Joanoviću: avangardna. Ali opet, udaljena od očekivanih radikalnih pesničkih avangardnih poetika i praksi ‒ jer ona nije razdiruća, niti avangardno nihilistička ‒ poezija Nenada Jovanovića svoj modernistički duh gradi u složenoj i na momente disperzivnoj igri, kao i u preispitivanju sopstvenog pevanja i mesta poezije i čoveka u kulturnom kosmosu. U kontekstu savremene srpske poezije, Nenad Jovanović je zacrtao sopstvenu „stranputicuˮ, pesnički autentičnu i dalekosežnu. Onoliko posebnu koliko je Disova poezija bila ispisivanje njegove autentične „stranputiceˮ u našem ranomodernističkom kontekstu. I isto toliko neponovljivu: kada pročitate tek nekoliko stihova, znate da je to Nenad Jovanović, kao što znate kada je to Dis. I, dodajmo, sa isto toliko lakoće u ispisivanju stihova, sa toliko lakoće pesništva.

GZS