данас је остао само један човек, Драган Бјелановић. Једино са ким он може да прозбори по неку реч јесте радница поште, чије истурено одељење се налази у приземљу ове сада већ сабласне грађевине.
„Овде је пре четрдесет година све врвело од живота, зграда је била пуна, а сада да нема ове жене што ради ту, ово би било брука. Са њом мало проговорим, а викедном нема живе душе, ћутим, јер немам коме да кажем ни добар дан, ни добро вече”, прича Бјелановић за РИНУ.
Златно добо Јасенова обележио је рад две текстилне фабрике. У центру села постојале су пошта, банка, амбуланта, кланица и продавница. Сада је лукзуз чак и телевизијски сигнал.
„У том маркету могли сте купити буквално све, од игле до локомотиве, није било ни потребе да идемо до вароши. У локалној кафани је радило око 30 радника, а кувало се око 1000 кафа дневно, сада кад неко уђе, то доживимо као светско чудо”, присећа се овај човек који сам живи у читавој згради.
Сећање на лепу пршлост сада су основна тема преосталих становника у Јасенову. Плач новорођене бебе није су чуо већ неколико година, па мештани позивају све младе људе да дођу овде, доселе се јер су квадрати врло јефтини, а живи се у просеку сто година.

ГЗС/РИНА