Премијер Зоран Ђинђић убијен је 12. марта 2003. године испред службеног улаза у зграду Владе Србије. У 12.25 часова погођен је снајперским метком у срце. Његов телохранитељ Милан Веруовић тешко је рањен. Полиција је саопштила да је на премијера пуцано с прозора канцеларије на другом спрату зграде Завода за фотограметрију у Улици адмирала Гепрата 14, удаљене око 200 метара ваздушном линијом од улаза у зграду владе.
На симсу је нађено ћебе које је, како ће се касније испоставити, послужило као ослонац Звездану Јовановићу, заменику команданта ЈСО, за снајпер из којег је пуцао у премијера. Чауре од пушчаних зрна нађене су под прозором, на крову кафића „Храбро срце”. Очевици су видели тројицу младића у радничким комбинезонима како истрчавају из зграде.
Истог дана у 18 часова проглашено је ванредно стање. Увече је влада саопштила да је расписана потерница за Милорадом Улемеком Легијом, бившим командантом Јединице за специјалне операције МУП-а Србије, вођама „земунског клана” Душаном Спасојевићем и Милетом Луковићем и још 20 припадника групе. Широм Србије почела су хапшења. Два дана касније почело је рушење Спасојевићеве и Луковићеве куће у Шилеровој улици у Земуну.
У Храму Светог Саве на Врачару, највећем православном храму на Балкану, за чији је завршетак радова заслужан и Зоран Ђинђић, први пут је служено опело. Премијер је сахрањен 15. марта у Алеји заслужних грађана, а у колони грађана која га је испратила од Храма Светог Саве до Новог гробља било је више стотина хиљада људи. Био је то, како су известили медији, последњи круг великог шетача.
У полицијској акцији „Сабља” за 40 дана приведено је 11.665 људи. Ухапшено је неколико осумњичених за убиство премијера, поред осталих и атентатор. Расветљен је и низ других тешких злочина из прошлости. У селу Мељак код Барајева 27. марта, како је саопштено, убијени су Спасојевић и Луковић, након што су пружили отпор хапшењу. Касније ће бити откривено да је припадницима САЈ-а те ноћи успео да побегне Дејан Миленковић Багзи, који је после три и по године постао сведок сарадник.
Оптужница је подигнута 21. августа против 44 особе. До почетка суђења 22. децембра на списку је остало 36 имена. У оптужници су описани и претходни покушаји атентата на Ђинђића. Јовановић је одбио да се изјасни пред судом, па је судија Марко Кљајевић прочитао његов исказ из преткривичног поступка. У тој изјави признао је да је пуцао у Ђинђића и навео детаље који су се касније поклопили са судско-медицинским и балистичким вештачењем.
Казао је да је то учинио из политичких разлога јер је веровао да ће се убиством Ђинђића спречити растурање ЈСО и слање Срба у Хаг. Јовановић је до краја поступка тврдио да је тај исказ био изнуђен. У мају 2004. године изненада се предао Улемек, који је одбацио оптужбе да је био организатор атентата и рекао да верује да ће доказати да није крив.
Судија Кљајевић се после три године повукао из процеса, саопштивши у једном интервјуу да није могао да суди слободно, након што му је ухапшен брат у случају „Стечајна мафија” (касније окончаним ослобађајућим пресудама). Место председавајућег већа заузела је судија Ната Месаровић, која је до тада била једна од троје чланова. Током процеса ухапшен је заменик тужиоца Милан Радовановић због одавања службене тајне, које никад није доказано. Радовановић је касније преминуо. Његово место заузео је Јован Пријић, специјални тужилац.
На суђењу су током вишегодишњег поступка сведочили најближи премијерови сарадници, министри, полицајци, припадници безбедносних служби. Током процеса саслушана су и три сведока сарадника. Четврти, Зоран Вукојевић, убијен је пре почетка суђења након што је одбио да уђе у програм заштите сведока. Суд није прихватио да саслуша Војислава Коштуницу, који је 2004. године постао премијер Србије, затим министре правде и полиције Зорана Стојковића и Драгана Јочића, шефа БИА Радета Булатовића и још неке Ђинђићеве неистомишљенике, чије је сведочење тражио сада покојни адвокат Срђа Поповић, заступник Ружице Ђинђић.
Првостепена пресуда за 12 оптужених изречена је 23. маја 2007. и постала је правоснажна. Суд је утврдио да су атентат починили чланови „земунског клана”, до тада највеће криминалне организације на Балкану, у саучесништву с припадницима и командом ЈСО. Свима су правоснажно изречене максималне или вишедеценијске затворске казне. Као мотив атентата утврђена је намера криминалне групе да тако спречи хапшења својих чланова и изручења Срба Хашком трибуналу. Суд је закључио да је несхватљиво да службе безбедности нису откриле да је Ђинђић на мети криминалне групе о којој је издата „Бела књига”, али и да су затајили и сви други државни органи чији је посао био да спрече атентат.
Иако је годинама касније обећавано, откривање политичке позадине убиства Ђинђића није заправо ни започело. Покушај да се до одговора о налогодавцима дође кроз процес за оружану побуну ЈСО 2001. године окончан је ослобађајућом пресудом. До данас, 18 година касније, цела истина о 12. марту 2003. још је непозната.
ГЗС/Политика
