Зоран Перовић са Кошара вратио се са 17 рана и сећањима која и данас разарају душу

Чачак - Ратни дани још живе у сећању Зорана Перовића, јунака са Кошара и надничара из шумадијског села под Буковиком.

Са границе Србије са Албанијом 1999. вратио се са 17 копчи на глави.

Памти и данас сваку појединост из 1999. године кад је као редован војник ПВО у касарни у Призрену, изашао на Проклетије, на положај Кошаре.

Фото: ГЗС

„Пуцају терористи, гађају нас неком `црном стрелом` која баца два километра и кад је завршена пуцњава зовемо другаре да пођемо. Један се не јавља, био је погођен у кичму и одмах је умро, већ је почео да се хлади. Други је био жио, погођен у кључну кост. Нас четворица ставили смо га у шаторско крило и носили три километра до наших положаја. Био је сумрак, немамо конопац па крило измиче из руку, морали смо на крајеве да убацимо камен или дрво, да не исклизне из шаке...
"Ја сам био редован војник, нишанџија, а они резервисти, возач, везиста и један извиђач. И оного што је погинуо донели смо у шаторском крилу.
Другог дана био сам у кревету у једној кући, кад су јавили да падају бомбе. НАТО авион засуо нас касетним. Прво пукне једна, па онда још пет за њом. Мој другови одмах су побегли напоље а ја сам дужио `стрелу` и док сам се окренуо да је узмем, на главу ми је пала греда. Утонуо сам у мрак и два дана лежао у коми, у пољској болници. Срећом, извукао сам се. Још ми стоји то овде на глави, имам ушивано овде и онде, имам сметњу, слабо увече спавам. Пробудили су ме ови моји, сипали ми воду и лупали шамаре, у шуми су ми болничари помогли. Завили су ми рану, преноћио сам седећи, и сутрадан одмах отишао на положај, за нишан троцевца 20 милиметара, `праге` од 30, или да испалим `стрелу` или `шило`..."

"Вратио сам се кући 22. септембра из Лесковца, са 12 месеци учешћа у рату, али немам никакву пензију...”

Фото: РИНА

Јавност је о Зорану Перовићу сазнала пре више година из приче новинара Гвоздена Николића о једном сиромаху из Остре који пешице иде у 22 километра удаљени Чачак, јер штеди новац да би почео да гради кућу.Носио је на леђима џак од 40 килограма концентрата.

Одмах је уследила помоћ са свих страна. Локални привредници набавили су пољопривредне машине, а град се постарао за кућу.
Зоран данас мирно живи у свом родном селу и остаће упамћен као неко ко се никада није пожалио на своју судбину.

 

 

 

 

 

ГЗС / РИНА