Прањанци ручно гурали авионе да полете: Радољуб се живо сећа дружења са америчким пилотима

Горњи Милановац – Ништа не говори о пријатељству Срба и Американаца као Мисија Халијард у којој су мештани села Прањанани спасавали савезничкле пилоте

и пружили им топао дом и храну онда кад је то било најпотребније. Сваке године свечано се обележава годишњица, а сутрашњој ће присуствовати и председник Србије, Александар Вучић, преноси агенција РИНА.

Радољуб Јанковић имао 14 година кад су пилоти напустили Прањане, Фото: РИНА

Радољуб Јанковић имао је 14 година кад су Американци живели у његовом селу и још увек се сећа свих детаља који су обележели дан кад су они одлазили. Скупило се тада око 1000 душа на аеродрому да испрате Американце. На импровизовану писту спустило се 10 авиона, а негде на пола паковања и припремања за полетање појавила се једна ’штука’ , то је немачки авион који је дошао из правца Београда, народ се ускомешао, али  два савезничка ловца су га вратила назад

 „Они су одлазили искључиво ноћу, али последњих 170 пилота у 10 авиона полетело је по дану. На писти је било постављено око 30 лампи на гас које су се палиле на команду Превислава Раилића кад се чује да авион стиже. А ако је на писти било блата, зачас посла по 50 људи погура авион да може да полети", прича Радољуб за РИНУ.

Током последње туре евакуисања савезничких пилота са горског аеродрома полетело је њих око 170, а у селу је по кућама боравило око 500 пилота који су били примљени као прави гости. Срби и савезнички војници су се дружили, а нека пријатељства склопљена тад, остала су вечна. У тадашњим Прањанима, како каже овај крепки старац, као да није било рата, јер су сваке недеље окупљали и веселили сви заједно.

Радољуб се сећа живота са америчким пилотима, Фото: РИНА

„Био сам веома радознао дечак, дружио сам се са њима, а сваке недеље у селу је било као на вашару, такорећи као да није био рат. Разлог томе био је можда што у селу осим четника није било ниједне друге војске. Ишли смо заједно на купање на Чемерницу, а  ми деца смо се највише дружили са једним црнцем који је био јако млад и низак растом и први је научио неколко наших речи. Док су они били у нашем селу, први пут ушао у авион, мојој срећи није било краја", сећа се овај Прањанац.

Он каже да су се саживели са пилотима и да је растанак био врло емотиван и за једне и за друге. На растанку сз разменили адресе у нади да ће им се путеви некада поново укрстити и да неће комуницирти само преко писама. Почетком 1946. Године на кућну адресу породице Јанковић  дошло је писмо, у којем су се налазиле четири адресе, али је садржај био непознаница и на врата ове породице је покуцао полицајац.

„Он је то писмо одузео, а нама наредио да се јавимо Озни у Милановцу. Отац је тамо саслушаван четири сата и морао је да потпише да више неће примати писма. Након одласка савезничких пилота, из села су се повукли и четници који су кренули за Босну и село је опустело ", сећа се Радољуб и додаје да му је највећи жал остао што није остао у контакту са било ким од пилота.

За Радољуба сутрашње отварање аеродрома на месту одакле су у слободу одлетели савезнички пилоти, представља остварење његовог сна у који никада није престао да верује.

„Многи су у то сумњали и можда су ми се иза леђа и смејали, али ја сам увек веровао да ће овде бити аеродром, а има и оних који и сада мисле да је ово непотребно, али такве којима никад ништа не ваља не треба ни слушати", закључује Радољуб. 

РИНА (ГЗС)