у јавности целе бивше Југославије свакако је Радмило, најталентованији вероватно је био Петар, сестра Ана такође је била успешна, као и њен син Дејан Мијатовић који је као тренер освојио низ медаља са млађим категоријама кошаркашке репрезентације Србије (три златне и по једну сребрну и бронзану медаљу). Међутим, све је заправо почело од најстаријег брата у породици, Николе „Роклија” Мишовића (31. март 1937 – 1. новембар 2008), који је први заволео кошарку.

Фото: Народни музеј Чачак

Мишовићи су за данашње прилике стара чачанска породица која слави Свете Козму и Дамјана (Врачеви, празнују се 14. новембра). Старином потичу из Нове Вароши, где су живели крајем XVIII века. Због сукоба са локалним Турцима продају имање и селе се у новоосновану Ивањицу у Кнежевини Србији крајем прве половине XIX века, где брзо постају имућна породица. Почетком XX века Никола Мишовић (1884 - 1935) сели се у Трстеник, где је 1906. за жену узео Јелисавету Савету Катић ( 1889 - 1934). Добили су сина Јована и кћи Ану.

Фото: Народни музеј Чачак

Породица Катић била је веома богата и утицајна. Трговац Стеван Катић (1808-1873) имао је важну улогу у поновном избору Милоша Обреновића за владара Србије на Светоандрејској скупштини 1858. године.  Стеванов син Петар Катић (1839-1916), таст Николе Мишовића,  био је трговац, народни посланик и сенатор. Гимназију је завршио у Чачку. „Кућа Катића” саграђена у моравском стилу са примесама оријенталне архитектуре, проглашена је за културно добро велике вредности и један је од важних симбола Трстеника.  Књижевник Добрица Ћосић је у својим романима употребио породицу Катић као модел за приказивање историјског развоја Србије и изношење својих властитих интимних ставова према животу, човеку, нацији, смислу постојања.

Фото: Народни музеј Чачак

Пошто је Никола Мишовић 1913. на јавној лицитацији добио посао изградње здања Гимназије у Чачку, одлучили су да се преселе из Трстеника. У Чачку су 1913. купили кућу официра Пантића подигнуту поред цркве, у којој и данас живе потомци Мишовића. После Првог светског рата изградњу Гимназије преузело је друго предузеће, а Никола Мишовић је купио многа имања од своје куће до Западне Мораве, ка и са друге стране реке на Сувом Брегу. Подигли су стругару, отворили циглану, саградили млин. Поседовали су плацеве у вароши, многе економске зграде и канцеларије. Кућа Мишовића била је испуњена луксузним предметима, поседовали су два клавира, угошћавали утицајне људе, међу њима и епископа Николаја Велимировића.

Фото: Народни музеј Чачак

Били су богати и обезбедили образовање своме сину Јовану (6. јануар 1911 – 30. децембар 1961), који је после Гимназије у родном граду у Београду завршио Трговачку школу; одлично је говорио француски, служио се немачким, сјајно свирао виолину, клавир слабије. Његова сестра Ана свирала је клавир, школовала се у Француској и удала за Николу Троклара у Београд са којим није имала деце.

Јован је у Чачку релативно рано остао без оба родитеља. Оженио је Чачанку Милицу Стефановић (1913-1992), рођену у Смедереву од оца Стевана и мајке Милеве. Миличин рођени брат био је Ратомир Ратко Стефановић (1915-1943), механичар, предратни члан КПЈ, командир Друге чачанске партизанске чете 1941, касније командир чете Друге пролетерске бригаде. Погинуо је у бици на Пљевљима 6. децембра 1943. године. Према усменом предању породице Стефановић, они су по женској линији у одређеној фамилијарној вези са Шантићима из Херцеговине.

Комунисти су 1945. одузели Мишовићима велико имање, плацеве, предузеће и у кућу им уселили станаре. Узели су им и сво луксузно покућство, оба клавира. Према сазнањима породице Мишовић један њихов клавир налази се у Шабачкој гимназије, све са плочицом власника. Одузету имовину никада нису повратили.

Фото: Народни музеј Чачак

Кућа им није одузета, и у њој су Јован и Милица наставили да живе са своје петоро деце: Николом (1937-2008), Петром (1938-2001), Аном – Цуцом (1946-2011), Милевом – Мимицом (1949-2010) и Радмилом (1943), који су се сви са мање или више успеха бавили кошарком.

Никола Мишовић кошарку је најпре почео да игра на терену код Соколане у близини њихове куће. Ту је као дечак враћао лопту старијим кошаркашима, највише Срећку Икодиновићу. Убрзо је у овај спорт укључио и своју млађу браћу и сестре. Никола је најпре активно тренирао у подмлатку „Борца”, да би 1953. прешао у „Железничар” у коме остаје до 1958. године. Био је сасвим солидан кошаркаш и са „Желом” је 1954. играо и чувене квалификације за улазак у Прву савезну кошаркашку лигу, организоване у Чачку, што ипак није помогло домаћем клубу. Иначе „Железничар” је у то време, једну сезону, носио назив „Омладинац”

Основну и Техничку школу (електро смер) завршио је у родном Чачку, потом и Вишу тренерску школу на ДИФ-у у Београду. Једно краће време, од 1956. до 1960, Никола Мишовић је радио у чачанском предузећу „Цер” и активно играо кошарку. Потом одлази у војску (Вараждин), а по повратку у Чачак почео је да се бави тренерским послом.

Надимак „Рокли” добио по чувеном кошаркашу Тулиу Роклицеру (Tulio Roklicer 1926-2006) из Задра, који је педесетих година играо за „Црвену звезду” и репрезентацију Југославије. Касније је отишао у Италију. Никола Мишовић имао је идентичан шут ка Роклицер, па је по њему добио надимак „Рокли” који га је пратио до краја живота.

Кошаркашке утакмице у Чачку у то време биле су важни друштвени догађаји, а стадиони места за организовање игранки на којима је са разгласа пуштана домаћа и страна забавна музика. Зато су кошаркаши били веома популарни у својој генерацији, што је била највећа награда коју је у то време могао да добије неки спортиста. Никола „Рокли” Мишовић одлично је певао још као средњошколац у КУД „Дуле Милосављевић”, а касније је учествовао на музичким фестивалима и такмичењима изводећи италијанске канцоне, домаћу забавну музику, народне песме у Суботици, Титограду (данашња Подгорица), Карловцу. Одлично је свирао усну хармонику. У Чачку је 1959. на кошаркашком игралишту учествовао у тада веома популарној радио-емисији „Микрофон је ваш“, а једне сезоне добио је „Жуту мајцу” за „Песму лета”. Често је певао на игранкама које су организоване на „Желовом” терену у Чачку.

Много је волео голубарство, што је касније наставио његов млађи брат Радмило. Са братом Пером редовно је ловио рибу Западној Морави, скакао „ласту” са Железничког моста. Никола је једном приликом скакао и у Неретву са познатог моста у граду Мостару.

Због везаности за Чачак, али и великих породичних обавеза (највише због бриге о болесном млађем брату) Петру, Никола „Рокли” Мишовић после краткотрајног враћања из „Жела” у „Борац” 1958.  није одлучио да остане у ОКК „Београду”, где је дошао на позив Боре Станковића који је окупљао квалитетне играче и стварао „шампионски тим”. Никола се сасвим кратко задржао у Београду и брзо вратио у родни Чачак и „Желе” (1959), што му је касније Станковић стално „пребацивао” када би се срели.

Никола је још пар сезона провео у „Железничару” у време када је његов млађи брат Радмило почео да игра за „Борац”. Потом је отишао у војску и на крају сезоне 1963. године престао да активно игра кошарку. Између осталог и због смрти оца, јер су му као најстаријем брату следовале многе породичне обавезе. Тренерску лиценцу добио је 1963. и најпре се запослио у „Железничару”, да би 1964. оформио женску екипу „Борца” са којом није успео да се квалификује за Прву савезну југословенску лигу. У „Борцу” је све било подређено мушком тиму, тако да девојке нису имале много подршке за напредовање. Клуб и град нису имали довољно новца, као и амбиција, да имају две екипе у Првој савезној лиги. То је и био један од разлога што Никола Мишовић после 1968. није више тренирао женске екипе.

Стицајем околности поново је на кратко почео да игра кошарку за „Борац” на квалификацијама у Иванграду (Беране) 1965, када је тим из Чачка поново постао прволигаш. Искуство и сигурност које је поседовао били су веома важни за „Борац”. И следеће 1966. одиграо је неколико утакмица за „Борац” у прволигашкој конкуренцији.

Ипак, посао тренера био је приоритетнији и отишао је у комшијску „Слогу” из Краљева, да би 1969. водио прволигашки тим „Марибор 66”. Кошаркашки савез Југославије и Бора Станковић позвали су га да 1972. присуствује Олимпијади у Минхену у циљу тренерског усавршавања.

Био је и помоћник првом тренеру „Борца” Слободану Мићовићу у сезони 1971/72. године, а касније је био помоћник и Слободану Цоњи Копривици.  Потом поново одлази у краљевачку „Слогу”. Водио је „Борац” као први тренер у сезони 1975/1976. године. Затим је 1976. отишао у Ниш где је тренирао „Студент”. Враћа се у Чачак и 1979. са јуниорима „Борца” осваја југословенску титулу. Био је и тренер женске екипе „Агрос” са Кипра (2000-2001). Потом је завршио са активним бављењем кошарком у којој је провео пола векa

„Борац” је одиграо пуно утакмица у Првој југословенској лиги, а једна која се и данас памти је велика победа над сплитском „Југопластиком” у Чачку новембра 1975. године, 105:97 (52:53). Сплићани су били веома јаки, а тријумф „Борца” био је велика сензација јер су играли без Радмила Мишовића. Зато је Драган Арсић дао преко 50 кошева у време када нису постојале „тројке, а тренер Никола Рокли Мишовић плакао је од среће.

Пуно је радио са младим играчима у многим градовима у време када су тренери били и педагози и пратили школски успех својих играча. Тако је тренирао многе талентоване кошаркаше и репрезентативце: Драгана Ђукића, Јосипа Фарчића, Жељка Обрадовића, Садика Зејниловића, Драгана Тодорића, Драгана Арсића и многе друге.

Никола је оженио Емилију Благојевић (1951), ћерку чачанског судије и адвоката Превислава Преда Благојевића, којој је једно време био и тренер у „Борцу”. Емилија је завршила медицину, а за време студија једно краће време (до повреде), играла је и за „Црвену звезду”. Специјализирала је медицину рада и радила у тој установи у Чачку.

Никола и Емилија добили су три ћерке: Ивону (1973), Ирену (1979) и Исидору (1988). Ивона и Ирена играле су једно краће време за „Борац”, а Исидора је имала добру кошаркашку каријеру у клубовима „Градац”, „Моравац”, „Карабурма”, „Вождовац” и играла низ прволигашких сезона.

Никола Мишовић преминуо је 1. новембра 2008. године. Сахрањен је у Чачку.

Овај рад дело је др Милоша Тимотијевића, историчара Народног музеја у Чачку.

ГЗС