Аустријанца који је због рударења - по коме је иначе од памтивека познат руднички крај - дошао у ове крајеве, данас је Драгослав Игњатовић, Рудничанин, који је свој радни век провео такође као рудар, док данас пензионерске дане "троши" на разноразне активности којима је у бити потрошња физичке енергије и тежак физички рад.

Тежак, рекло би се за многе друге, али не и за њега.

„Физикалисање" око осам сати и као пензионеру њему је "као од шале", и то на пословима на којима би му позавидели и његови многи млађи пријатељи и земљаци.

Игњатовић је, иначе, један од оних чија породица на Руднику вуче порекло од пре више од 200 година, док сам за себе каже да ипак није потомак најстарије рудничке фамилије и да, не бисмо веровали, има и старијих.

„Мој предак Игњат се из Аустрије доселио почетком XИX века у ове крајеве, негде уочи Првог српског устанка, а ја живећи на овом месту данас, у срцу Шумадије, чувам успомену на све Игњатовиће", прича за Глас западне Србије пензионер Игњатовић, који је у народу и рудничкој чаршији познатији као "Шиља".

Проводио је, каже, дане и дане, деценије и деценије, у јамама и коповима, у руднику и рудничким окнима.
„Никада се нисам повредио, заиста, а то су врло тешки услови рада, али не жалим се, прво сам био помоћник па рудар па минер, а био сам и возач. Све по потреби", каже.

А за све то време стизао је све, чак и да буде 30 година економ у некадашњем "зонашу" велике СФР Југославије, ФК "Млади Рудар" са Рудника, и да буде конобар, а и да се надје, као и данас, на услузи свима који му нешто затраже.

„Данас од те фудбалске приче са ’Младим Рударом’ нема ништа, штета што је наш матични клуб угашен. Нема новца, финансијска ситуација је таква да ни много већи и познатији клубови са простора Шумадије не успевају да се изборе са тешкоћама и кубуре са новцем, грцају. Требало би неко озбиљан да се тиме позабави и уложи неопходна средства. Ипак, сви који се сећају, знају да је ’Млади Рудар’ имао специфично леп терен, на стадиону ’Под борићима’, како ми одавде волимо да кажемо, са необично лепим погледом на крајолике Шумадије и западне Србије", истиче он и додаје да жал за старим временима и фудбалом на самом Руднику остаје, али да он, упркос свему, није престао са активностима којима се бавио раније.

Тренутно је, како наводи, као пензионер, економ у ФК "Мајдан".

"Сада сам економ у ’Мајдану’, који се такмичи у општинској лиги Горњег Милановца. То је седми ранг такмичења у Србији", наводи он, на тај начин откривајући своју страст према најважнијој споредној ствари на свету коју је и сâм некада упражњавао.

"А да, играо сам фудбал активно, на позицијама и једног и другог крила, у одбрани и голмана. Једноставно, играо сам све, где шта затреба ту сам се нашао ја", као да је још у својим омладинским спортским данима наговештавао карактер, да не бежи ни од једног посла и да припада онима који су "за све улоге".
Чиме још попуњава време у својим пензионерским данима?

„У оквиру истраживања на Прљуши испод врха ’Мали Штурац’ на Руднику, под покровитељством Археолошког музеја из Београда, донедавно сам возио, радио шта год треба, помагао физички колико сам у стању и колико могу, али не мање од осам сати! Исто тако, за одређена друга археолошка испитивања и истраживања, за потребе Музеја рудничко-таковског краја, такође на Руднику, која су се недавно обављала код наше Цркве Светог Ђорђа радио сам најразличитије послове. Једноставно, не да ми се да мирно проводим пензионерске дане", каже "Шиља" и напомиње да му никад не пада тешко када га било који од комшија позове да нешто физички одради, било да је у питању "моба" или неки други вид физичког упослења.

Он каже да се обрео и у "томболи" коју је такодје водио док је пословала у оквиру некадашњег спортског друштва на Руднику, а није му било страно ни конобарисање у локалном угоститељском објекту "Пензионер".
Данас овај пензионисани Рудничанин извршава и све подразумеване послове које налаже живот на селу, чува овце и друге домаће животиње, коси, поспрема сено за зимску исхрану оваца итд.

Има две ћерке, а, како каже, у складном браку живи пуних 46 година.

ГЗС