заједничка творевина две моћне силе – добра и зла. Легенда каже да су се у ноћним сатима у воденици окупљали вампири, виле и друга натприродна бића, па су тако сељани кад падне мрак ка воденицама ретко залазили без глоговог штапа и чена бела лука. И иако је овај страх неутемљен у српксом народу остао је да живи вековима.

„Воденице су у народној свести тајновита здања саздана између Бога и онога сета. Зато постоји мишљење да се демони тамо окупљају и да су ноћу најактивнији и нјавише могу наудити човеку. Увек су се ноћу заобилазиле баш из тих разлога, иако је поприлично јасно да виле не играју коло у воденици, али то народно веровање остало је јако укорењено у појединим деловима Србије”, прича етнолог Снежана Ашанин за РИНУ.
Веровања у мистериозност воденица остала је и до данас иако их је у Србији сваким даном све мање.

Према народном веровању око чекатала коло су играле виле

„Страх је често произилазио јер су често биле направљене на издвојеним местима, на потоку у шуми, често су то у прошлости биле и неприступачне локације до који се морало намучити како би се стигло”, каже Снежана.

Али, ако питате неког од старих воденичара да ли верују у ове приче углавном остају резервисани, а неки често кажу да су приче о вампирима и вилама покренули управо власници воденица како би је у ноћним сатима спасили од пљачкања и обијања.

„Деценијама уназад радим за воденичким каменом и немам страх, мада ретко у ноћним сатима и долазим на поток”, открива воденичарка Совија Марковић из Бајине Баште.

Обавијене су биле и заувек ће остати обавијене велом тановитисти. Према једином икада направљеном попису воденица из 1867. године у Србији је било 7510 поточара, а највише у ужичком крају, чак више од 100. На мељаву је долазило на хиљаде мештана околних села, али по дану и воденички камен непрестано се окретао.

ГЗС/РИНА