Са породицом се 1884. године сели за Београд где након Више женске школе, 1891. полаже испит за наставника цртања у средњим школама, а своје уметничко образовање наставила је, најпре у Првој српској цртачкој школи, а касније у Минхену, у школи Антона Ажбеа.

Своју прву али и једину самосталну изложбу, Надежда је имала 25. августа 1900. године у Великој школи у Београду.

Заједно са Браниславом Нушићем, Делфом Иванић и Мејбел Грујић, 1903. године оснива Коло српских сестара, српско женско хуманитарсно друштво.

Фото: Промо

Избијањем Балканских ратова, 1912. године, Надежда се прикључила српској војсци, као добровољна болничарка. Ретке слободне тренутке, Надежда је користила за сликање и тада настају нека од њених најпознатијих дела, као што су „Призрен”, „Грачаница”, „Девојка у народној ношњи” али и њена последња слика „Ваљевска болница”, на којој приказује беле шаторе пољске болнице у којима је и сама видала ране српксих јунака.

Том болницом, харала је епидемије пегавог тифуса, који је 3. септембра 1915. године, у 42. години угасио и живот Надежде Петровић. Иза Надежде остало је неколико стотина слика, скица и цртежа.

Надежда Петровић, „Море”

Град Чачак 1954. године, након оснивања Народног музеја покреће иницијативу да се у центру града подигне споменик славној сликарки. За скулптора је изабран Иван Мештровић, један од највећих југословенских вајара и Надеждин пријатељ. Споменик је свечано октривен 1955. године, а оно што је занимљиво јесте то да је споменик Надежди Петровић једини споменик у његовом опусу, за који Мештровић није наплатио свој рад, док је материјал обезбедио град Чачак.

Сећање на Надежду Петровић чува и Меморијал Надежде Петровић, који се од 1960. организује у граду на Морави. А у чачанској Уметничкој галерији Надежда Петровић” у току је изложба дела савремемне ликовне сцене Меморијала, чија је полазна тачка Надеждин експресивни гест са слике „Море”.

ГЗС