Белог Камена, Вучковице и Пшаника” које су, после три деценије трагања и сакупљања зрневља о збитијима, на 500 страна саставили књижевници Радован М. Маринковић, Јовиша М. Славковић и Зоран Маринковић.
Књига је ономад представљена у учионици школе у Котражи, највећем насељу Горњег Драгачева, око средокраће Гуче и Ивањице. Назив Котража значи насеље Код трга – утврде.
У насеобини која је данас варошица, и три околна села, сада постоји 561 кућа са 1.769 мештана чији су давнодавни преци на овој висоравни дочекивали крунисане главе. Овако је то описано у „Историји Чачка” и преузето у „Векописе”:
„У село Котражу долазила је краљица Јелена Анжујска, жена Уроша Првог (1243–1276), мајка краљева Драгутина и Милутина. Она је у Котражи издала повељу Дубровчанима, којом је потврдила поседовање винограда у граничном појасу, а могуће да је имала летњиковац у Котражи.”
Убрзо је дошао турски земан, а на крају његовом, у српским устанцима од 1804. до 1815, учествовало је 55 Котражанаца. У Првом их је предводио Мијат Морачанац из данашње Вучковице, а кад је главу изгубио 1813. старешинство је преузео Вукосав Милинковић, звани Вујо Бјелокаменац. Кажу да је 5. јуна 1815. са малом четом потукао у заседи више од 1.000 турских коњаника на улазу у Котражу. И још му, мада нахерен, стоји споменик у селу.
А из Милошевог доба (треће и четврто десетљеће 19. века) сачувани су тевтери чибука (пореза на ситну стоку – овце и козе). Неки рајетини добили су милост од власти и владара, али је поред сваког изузетка написано због чега. За једног се вели „Ослобођен чибука писмом његове светлости кнеза Милоша”, за другог „Сакат у ногу”, па „Одсељен у Ивањицу”, „Бјесомучан”, „Стар и кваран”, „Главни кмет”, „Убог и с мало баштине” или „Луд и не зна радити”.
Свој део харача отимали су и хајдуци, а страх и трепет овог краја била су браћа Караџићи из Дупца и Солдатовићи из Лисе. Власт је, рецимо, 1886. године протерала 70 породица из Лисе чак у Пирот, верујући да јатакују Солдатовићима, а враћени су у своје село тек кад се начелник уверио да хајдуци више нису живи.
Мобилизацију 1912. и објаву новог рата Турцима овако је описао котрашки кмет Стеван Плазинић: „Наста трка по селу. Људи и жене, чак и деца, траже и позајмљују једни другима потребне ствари ради што бржег спремања за одлазак ратника. По селу су пуцале пушке и револвери, као да је освануо Божић, а то су пратиле двојнице и песме. У то време двојнице су најомиљенији инструмент драгачевских младића, који су већином били рабаџије.”
Стиже још једна војна…
„Ја сам био Степин војник, неписмен. Понекад, заступ’о сам поднаредника кад није био у чети. Кајмакчалан ти је једно велико брдо, у п… материну. Ту су нас чекали Бугари, Немци и Аустријанци. Ми закопати у камен. Шест реди жице. Идеш на нож. Грђе од куршума, али мене метак није ’тео”, приповедао је солунски ратник из Вучковице Миленко Бумбаревић (1896–1993).
Прошло и то страданије, иде време да се опет ради земља. Котражанци су, као и сви Драгачевци, пре појаве телефона успостављали везу „виком” тако што је обично у сутон, при тихом времену, на узвишени брежуљак одлазио мушкарац, са најјачим гласом, и у дозиву слао поруку да тада и тада неко дође на копање или кошење, чак и у треће село. А када би неко некуда кренуо на пут, давана су му писма да их тамо понесе.
Онда је дошао нови рат у којем су се Драгачевци заклињали на два начина. Једни: „Веран краљу и Отаџбини, амин”, други: „У име слободе и правде водићемо борбу до потпуног уништења фашистичког освајача.”
После тога историја овог краја кренула је блажим током. Први аутобус из Ивањице новим путем за Чачак, преко Лисе и Котраже, прошао је кроз село августа 1966. Како брзо Котражанци уче о возилима: данас водећи трговци аутомобилима у Чачку јесу управо из Котраже, браћа Костић, Миленко и Милија. Први је међу најуспешнијим привредницима овог дела Србије и сазидао је две цркве, у свом селу и суседним Ртима, док је други у Кућанцима, код Нашица у Славонији, купио кућу и имање патријарха Павла, и после обнове уступио је Српској православној цркви.
У збирци познатих Котражанаца, с разлогом, обрео се и Божидар Луковић, јер је са својим оркестром три пута побеђивао на Сабору у Гучи и стекао звање мајстора трубе. Краљица на почетку а трубачи на крају, кад је најважније.
Извор: Политика, Г. Оташевић
