Фотографски апарат с почетка 20. века од кога су највише зазирали партизани и данас ради и чува се у Гучи

Гуча - Када у ђете у најстарију кафану у Гучи учиниће вам се да сте времепловом стигли

у време с почетка 20. века, а међу столицама, столовима, старим фотографијама и посуђем пажњу већине посетилаца најчешће привлачи фотографски апарат из тог времена који и данас ради, а који је у ову драгачевску варошицу као и труба, стигао после Првог светског рата.

Кафана Дачо сачувала дух прошлих времена, фото: ГЗС

„Петроније Броћоћ је је занат научио у војсци, па је онда његова ћерка Љубица научила од њега, а потом је Рушка дошла на занат у њихову радњу и тако је и она постала фотограф. А што се тиче овог апарата он је и данас у функцији и суштински у техици фотографисања ништа се значајно није променило. У њега се стави филм, усмери се у нешто или некога што би хтели да фотографишемо и то је то, ништа се битно није променило већ 200 година”, каже хроничар свих значајнијих догађаја у Драгачеву, фотограф Синиша Луковић.

Фотографски апарат променио је неколико власника, али је све до седамдесетих година прошлог века бележио све најважније догађаје у Драгачеву.

„Апарат се у села возио на воловским колима и чезама како би се овековечили сви важнији догађаји у породицама”, прича Луковић.

Фотограф али и они који долазе да свој лик сачувају у вечности морали су да се за тај чин добро припреме.

За чин фотографисања дуго се припремало, фото: ГЗС

„На чин фотографисања долазило се свечано, лепо обучено, људи су се периодично спремали да би на фотографији изгледали што боље, јер је то остајало за спомен будућим покољењима”, прича Луковић.

Синиша Луковић, фото: ГЗС

А да је фотографисање било важан тренутак у животу породица тога времена потврђује и Предраг Броћић Дачо у чијем власништву је данас фотографски апарат и чији је предак управо Петроније који је апарат донео у Гучу. У Дачовој кафани осим фото-апарата чувају се и фотографије начињене њиме.

„Ја и апарат смо исписници, сећам се да смо породично одлазили у радњу да се сликамо. Често је иза нас била нека осликана позадина, ми станемо или седнемо, мало се насмешимо, фотограф се са друге стране апарата покрије по глави неком црном крпом, шкљоц и готово”, каже Броћић.

Предраг Броћић Дачо, фото: ГЗС

Међутим није баш свако могао да се фотографише, израда фотографија је била изузетно скупа, па су се за тај тренутак одвајао новац и по неколико година.

„За велику слику мог прадеде, како су то мени причали наши стари, дата је свиња од 200 килограма”, прича овај гучки старина.

А да су фотографије начињене овим апаратом имале и историјску вредност потврђује и догађај из година непосредно после Другог светског рата, када је нова власт одлучила да спали компромитујуће фотографије.

Партизани спаљивали слике на којима се види да су на почетку рата били на другој страни, фото: ГЗС

„Нова власт је кренула да брише трагове свог присуства у некадашњем времену и из фотографске радње су изнели све да запале јер је на фотографијама и филмовима остало забележено да су појединци на почетку рата били на једној страни, а после су се полако престројавали и прелазили на другу страну и због тога је требало обрисати те трагове”, прича Луковић.

Он истиче да је умеће фотографисања са развитком нових технологија помало скрајнуто и да је данас за фотографисање довољан мобилни телефон, али да још увек постоје људи који цене фотографско умеће које ће увек бити на цени.

 

Глас западне Србије