Слике је стварала само у мсилима и никад у животу није видела своје три сестре ни оца Зорана који је свих тих дугих месеци чинио све да његово најмлађе дете прогледа и у томе је успео.

„Од њеног рођења водимо битку да пред њом заблистају боје и сунце. Била је слепа због катаракте на оба ока. Захваљујући новцу који смо скупили захављајући добрим људима пре четири године Милица је отишла на операцију у Русију, где јој се вид вратио, али њена борба за потпуно оздрављење је трајала све ово време. Било је неопходно да иде на терапије у Нови Сад, на стимулације вида како би очни мишићи вратили своју функцију“, прича за РИНУ Зоран.

Овај отац херој остао је сам са четири кћерке, јер их је мајка напустила. Тешким и целодневним радом за тримером издржава своје принцезе и поред свог тог труда није имао довоњно новца да плати Миличине стимулације вида у Новом Саду, па су добри људи широм Србије али и дијаспоре помогли у лечењу ове девојчице, а највећа награда за све њих јесте Миличин осмех кад је по први пут угледала свет око себе.

„Стимулације су на сву срећу уродиле плодом и по њеном понашању схватили смо да она сада потпуно види. Успевала је сама да отвори врата, изађе у двориште, приђе сестрама и узме играчке. Урадили смо анализе и схватили да је моја Милица прогледала. Она није могла то да нам каже јер иако има седам година, још увек не говори. Али, волео бих кад би могла да ми исприча како су протекле те њене прве године у потпуном мраку“, рекао је Зоран.

Овај Чачанин каже да не може речима описати колику захвалност осећа према људима који су новчано помогли и омогућили да Милица прво оде на операцију у Русију, а затим и да настави лечење у Новом Саду како би јој се вид потпуно остварио.

„Ишао сам у манастир Острог и помолио се великом свецу. Кад је моја кћерка у питању десило се право чудо и док год сам жив захвалан сам Богу, докторима и добрим људима који су ми помогли кад је било најтеже. Људскост је нешто највредније и зато ћу ја своје кћерке да учим само да буду добри људи који такође помажу људима колико год могу“, наглашава овај самохрани отац.

Зоран са тримером у рукама наставља да чисти шибље из дворишта, са њива, поред путева и тако поштено обезбеђује кору хлеба својим кћеркама. Сада му је срце на месту, јер је његова Милица прогледала, али наставиће и даље борбу за њено здравље како би најмлађе дете пропричало. Нема одустајања.

„Милица ће ове јесени кренути у специјалну школу „1. Новембар“ у Чачку, са вером у Бога надам се да ће све бити како треба“, истакао је.

ГЗС / РИНА