Чак је био наклоњенији онима који у Сабору трубача нису видели ништа осим "параде кича и пића". Признаје да га је ипак "заголицало" вишедеценијско трајање ове манифестације, па се први пут обрео у "престоници трубе" за јубиларни 50. Сабор. Епилог тога је звање доктора социологије културе и књига "Сабор трубача у Гучи, јуче, данас, сутра".

Сада се залаже за то да Гуча постане део нематеријалне културне баштине човечанства, а разлоге је детаљно описао у књизи.

Драгослав је више познат музичкој него војној јавности, иако је током целог свог радног века носио униформу. У џез музици је налазио инспирацију, па је зато одлука да се позабави трубом у сасвим другом музичком правцу била изненађење.

"Одувек сам био помало бунтовник. Зато сам и кренуо у авантуру да истражим "феномен" Гуче, као неко ко има музичко образовање а није животно заинтересован да промовише овај правац у музици", каже Драгослав. Сабор у Гучи је, не само због свог трајања, постао српски бренд, препознатљив у свету, и тога се не требамо одрећи. Данас се специфичан звук српске трубачке музике препознаје као "аутентичан производ" на свим највећим и најпрестижнијим фестивалима широм света.

Петровић додаје фестивал у Гучи може да се мери са "Октоберфестом".

Драгослав Б. Петровић, фото: Д. Алихоџић

ПОМОГЛЕ "НОВОСТИ"

Аутор књиге истиче велику помоћ нашег листа, јер је током истраживања користио и текстове о Гучи, од првог до 50. Сабора. Драгослав каже да се, пред већ три дефинисане "школе трубе" које потичу из јужне, западне и источне Србије, звук трубе шири и на Војводину и Републику Српску.

Новости