Турски хирург лечио српске војнике

Нова Варош - Како је судбина уочи три рата спојила Јерменина Серкиза Берберијана и Нововарошанку Љубицу Ристић.

Оженио се службујући у турском гарнизону у Пријепољу, а Србима предао 1912. По повратку са Солунског фронта нашао децу болесну од шпанске грознице и након два дана – умро!?

Кућа трговачке породице Ристић, зидана 1861. (Фото: Р. Мартиновић)

Ко год од љубитеља старина прекорачи праг куће Ристића и Берберијана при крају старе чаршије, у главној, Карађорђевој улици у Новој Вароши, постави питање: „Па кад није заштићена и сачувана за поколења, што делови покућства, рукотворине од бакра, ћилими, старинске иконе и слике, те сехара (оковани дрвени сандук) нису експонати у некој етно-поставци...?"

Кућа са пушкарницама и магазом, из које се потомство расуло по свету, зидана је 1861. године. Неми је сведок умећа предака, као и да су крајпуташка паланка и Стари Влах вазда били етапна станица сеоба, да су се овуда укрштале војске и интереси сила.
Једна од најстаријих кућа чува и успомене на љубав и животну причу: још на зиду нису избледеле слике Серкиза Берберијана, Јерменина рођеног у Цариграду 1877. године и студента Сорбоне, хирурга турске, па српске војске у ратовима 1912-1918. године, и супруге Љубице. Путеви и судбине срели су им се уочи три рата.

„У кућу трговачке породице Јове Ристића у Новој Вароши позвали су турског војног лекара из гарнизона у Пријепољу да прегледа болесно дете. По старом обичају, доктора Серкиза је слатким, водом и кафом послужила Јовина ћерка Љубица. Стасом и лепотом Варошанка је запала за око доктору. Туђинци су прве речи прозборили преко тумача на француском језику”, преноси казивање предака Зоран Кнежевић, недавно пензионисани руководилац пословнице "Дунава", комшија што ретким посетиоцима отвара врата.

Украси - све је исто деценијама

И како каже песма, љубав удари често кад јој се човек најмање нада, па је кроз који месец крунисана браком, у ком су имали четворо деце - Михаила, Милку, Слободана и Дару.

Јека топова са Јавора у јесен 1912. најавила је да се ланци ропства раскивају. Турске посаде у варошима Рашке области износиле су беле заставе и повлачиле се пред налетом Јаворске бригаде пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе. Лекар Серкиз се са заосталим персоналом војне болнице и рањеницима у Косовској Митровици предаје српској Ибарској војсци. У Зајечару је 1913. лечио бугарске заробљенике од тифуса, а почетком 1914. године стигао у Београд и, уз држављанство, добио чин капетана I класе.

Оне 1915. године, најтеже за Србију,  доктор Берберијан са београдском Војном болницом,  из  Косовске Митровице креће у  албанске врлети, да би после голготе, на Крфу и Солунском  фронту видао промрзлине и ране српских војника.

Потомци, за „Новости", подсећају да је лекар преко Скопља, са ослободиоцима, по трећи пут стигао у Косовску Митровицу. И како то прст судбине и живот могу да буду окрутни - овде затиче породицу и децу оболелу од шпанске грознице и после само два дана - губи битку са животом?!

Благо - рукотворине од бакра

Деца су се изборила са болешћу, вратила у родитељску кућу, школовала се и гранала лозу Берберијана, све до Америке. Неке од сведочанстава времена, као Библију у кожном повезу или француско-турски речник из 1900. године и друге старине понели су са собом. Остале су слике, визиткарта на четири језика и бројна сведочанства времена, која ће једног дана, можда, обогатити музејску збирку Вароши.

Табакера - сачувана из Великог рата

Експонати за музеј

Неколико мањих предмета из куће уступили смо Музеју у Новој Вароши - каже Урош Милошевић, праунук Берберијана, грађевински инжењер из Београда, који једини од потомака живи у Србији. - Родитељи и бака су чешће долазили у Варош, а ја једном годишње. Корона је одложила оставинску расправу и разговоре о судбини куће, треба да се улаже у кров...

Новости, Д. Гагричић/ГЗС