Поетска исповест Милована Данојлића пред Љижанима

Љиг - Славни Ивановчанин, чије име ће ускоро понети љишки храм културе, подарио је синоћ својим земљацима вече за незаборав.

На промоцији најновије збирке песама „Исповест на тргу“ Данојлићеву поезију говорио је бард српског глумишта Петар Божовић, а његов пребогати књижевни опус надахнуто је описивао Матија Бећковић.

„Оно што сам радио са 14-15 година радим и данас, пратим догађаје и збивања, рекао је академик Милован Данојлић. Стално преиспитивање ставова, промишљање, па опет преиспитивање, заправо је обрачун са собом и својим добом, освртање на прошлост.“
Петар Божовић је, говорећи Данојлићеве песме, дочарао сву моћ поезије и на маестралан начин истакао сатиричне тонове песниковог својеврсног свођења рачуна и осврта на властити књижевни и животни пут.

Ни једнан од три великана српске културне сцене није остао равнодушан на амбијент у дворишту Градске библиотеке. Места за седење била су попуњена много пре почетка програма, а они који су каснили тискали су се и „борили“ за бољи видокруг. У једном тренутку Бећковић није одолео емоцијама, узео је микрофон и обратио се Љижанима:
„Поред оволико технолошлих чуда, телевизија, мобилних телефона, неки тамо Срби, за које многи мисле да више и не постоје, у неком Љигу, дошли су да слушају неке песнике. Многи би рекли да тога више нема нигде на свету, али у Србији има. Ту је сва наша нада јер је вера у поезију вера у вечни живот. Када је још то и велики културни догађај, да библиотека добије име једног живог песника, који је устао из тог места, онда би рекли да је то било ко зна кад и ко зна где, ако је икад игде било. Зато је ово велики културни и духовни догађај и велики податак о нашем народу и његовом духовном здрављу. Треба да се поносимо са тим“ рекао је велики Матија.

Пробудио се ових дана Љиг из дубоког сна. У вароши која, попут многих у Србији, корача у заборав, десио се „метеор“ који је свом снагом разнео суморну стварнот, осветлио пут, понудио наду...

Затреперило је синоћ и срце великог песника, ганула га је љубав својих земљака који су испунунили свако слободно место дворишта библиотеке. Колико је Љиг поносан на њега, толико је он увек и свуда поносно подсећао одакле је. У Данојлићеву приврженост родном крају уверио се и његов велики пријатељ, Петер Хандке. Насловљавајући једно од послатих писама на кућу у Француској, Нобеловац је после назива улице написао: Поатје, код Љига.

Ни један посленик културе из овог дела Србије није проносио глас о свом родном крају као Данојлић. Његово импресивно стваралаштво добило је управо у Љигу својеврсни печат чином преименовања Градске у Библиотеку „Милован Данојлић“.

ГЗС