што навек осташе у овом камењару. Ово је Ниџа, овде су српске душе и успомене, ту лежи наша сјајна прошлост, српска.

Овако беседи професор др Ђорђе Ђукић, дошавши овог часа са Кајмакчалана, с пуним напртком драгих успомена на наше и своје претке. Тамо, у српском бездну, у суботу је припалио воштаницу ђеду Милену Ђукићу, који је прешао све албанске препреке и вратио се кући да својом снагом и чашћу усправља Краљевину из које је потекао, и дочекао ускоро награде од српског суверена, као домаћин од части и имена у поткопаоничком и жупском крају.

Кајмакчалан, обронци, фото: Ђорђе Ђукић 

Професор Економског факултета Универзитета у Београду, Ђорђе Ђукић вели за Глас западне Србије, вративши се:

„Породично правило је да волимо Србију и наш род и та ме стаза одвела на свето место наших предака који су ничице клекли за слободу Отаџбине” - наводи професор Ђукић.
Он се прошле седмице обрео у друштву завичајаца који су кренули у поход српској националној светињи, на размеђу Македоније и Грчке. Описује, из душе:
„Отаџбински зов казао ми је да је неприкосновена дужност свакога, ко може, да се појави у оном планинском попришту историје. Отуда сам, прошлог четвртка, стао поред друма у Баточини, да чекам аутобус који из српске престонице превози ходочаснике на Кајмакчалан. Примили су ме како и доличи, једног поред пута, и назвали добар дан. То су моји пријатељи, српска браћа и сестре.

Кајмакчалан, спомен костурница српским ратницима, фото: Ђорђе Ђукић 

Коначили смо, по приспећу, над Битољем, у мотелу „Молика”, на 1.400 метара надморске висине, у сувом али прохладном планинском тишаку. Послужише нас и пожелеше лак конак.

Пробудио ме, јутром, резак планински ваздух, обуо сам патике понете из Чачка и добро се наоружао стрпљењем, за пут уз горски вис, дугачак 20 километара.

Последња тачка где смо могли користити неки други превоз била је у подножју сурове планине: одатле се ишло само ногоступом, с камена на камен, са успомене на успомену.
Кренули смо уз Пелистер у петак, 31. августа у 10.00 и напредовали упорно, али споро. Била су нам потребна три часа да се домогнемо близу врха, негде око 2.500 метара. Остало је само око стотину метара до врха, одакле нас је путовођа вратио, рекавши да је сваки корак напред несигуран по живот. Усу киша, покрише се наши ко је чиме стигао, а ја сам са једним планинарем из Београда усиљеним кораком кренуо назад, ка хотелу. Двојица Срба су, верујући више у своју храброст него у пророчанство водичево, ипак окретоше ка врху.

Кајмакчалан, светиња српске историје, фото: Ђорђе Ђукић 

Стигли су горе, и нека им је алал, али смо касније дознали да су се уствари коцкали са својом сигурношћу, лако је било да се изгубе у мраку и киши...

Следећег дана (субота, 1. септембар) кренули смо у Грчку, прешли пасошку контролу и одатле нас је мали аутобус повезао ка месту откуда креће планинска стаза за освајање Кајмакчалана, овог пута са грчке стране. Била су нам потребна два часа горског пешачења, тешког и упорног, али лаког после Пелистера.

Пред нас, замишљене, задубљене, бану још једна српска светиња, капела подигнута за покој душе ратника што ту навек осташе. Подиже је краљ Александар Карађорђевић, а земљиште поклони Грчка краљевина. То је Кајмакчалан. Запалили смо воштанице, помолили се вишњем за покој душа наших предака, и у срцу отрпех глас који ми је сведочио да се Србија овде пре једног столећа бранила шакама и костима наших несретних сељака, и мог деде међу њима. Осташе за нама висови Кајмакчалана, али заувек о том часу сведоче укочене јагодице, сузне очи, поштовање према др Арчибалду Рајсу и хиљадама наших ратника који се никад нису вратили кући нити загрлили своју нејач. А Швајцарац и велики Србин, пожеле да ту остави свој српски дух.
Нека ме, нека патим, али патио бих довека да нисам ово доживео.”

Капела посвећена др Арчибалду Рајсу, Кајмакчалан, фото: Ђорђе Ђукић 

Kајмакчалан је највиши врх Ниџе са 2.524 метара надморске висине, на граници БЈР Македоније према Грчкој (Мариово). Сачињен је од гнајса и гранита и у историју увршћен као поприште најжешћих битака на Солунском фронту током Првог светског рата. Ту је касније подигнута спомен капела где је било сахрањено срце швајцарског лекара и српског родољуба, др Арчибалда Рајса. Јужно од капеле стоји костурница са земним остацима изгинулих српских ратника. Кости су лежале на брду и годинама после боја.

Државна делегација Републике Србије први пут је Кајмакчалан посетила 2014. године.
У повести је забележено да је Кајмакчалан био „капија слободе” Српској војсци. Или, „врата Србије”. Битка за тај вис вођена је од августа до септембра 1916. године. Непријатељска бугарска војска сматрала је овај положај неосвојивим и дала му је име „Борисов град” по свом митском јунаку, и одредила трећу дивизију своје армије за одбрану. У страшној бици Срби су победили, пробили Солунски фронт. Прва српска армија, уз велике губитке, успела је да заузме врх Свети Илија на висини од 2.521 метар, одбацујући Бугаре према Мариову, где је потом постављена нова линија одбране. Између 26. и 30. септембра врх је више пута био заузиман док га српска војска није коначно освојила 30. септембра.

Бугари су се толико занели борбом да нису размотрили да успоставе додатне одбрамбене положаје иза утврђених гребена. Након победе Срба, бугарски генералштаб није успео да на време објави наређење за повлачење. После примања тог наређења нису имали заклоне при повлачењу, тако да су додатно изгубили оружје, опрему и људство.

Са стратешког гледишта, битка није имала већи значај за савезнике због зиме која је убрзо дошла и онемогућила свако веће померање трупа.

Цена је била ужасна, погинуло је 4.438 српских војника, углавном од бугарске артиљерије. Ровови, дубоки по метар и по, били су пуни минулих ратника и ту се живот угасио за укупно 10.000 војника на обе стране. Једни су ратовали за Краљевину Србију, други за Краљевину Бугарску и њене савезнике.

Кајмакчалан обронци, фото: Ђорђе Ђукић 

Битка је остала запамћена у историји по великом броју жртава које је претрпела српска војска, и по страшној надморској висини на којој је вођена.
Најближи градови су Едеса (40 километара) са грчке и Битољ (70) са македонске стране.

По некој месној легенди Кајмакчалан је добио име због неког ветропира (турски=чалам) који је био водећи (турски=кајмак) у том послу. Друга, грчка легенда, вели да је топоним назив стекао по великој количини кајмака, који је долазио са планине.

ГЗС/Г.Оташевић