властима. Симо Орестијевић из Косовице „понизно моли министра“ 1890. да одобри наставу. Прва слова у обновљеној брвнари у Међуречју 1922. године.
Пошто „нису добили радосну вест на учтиву молбу” господину министру просвете и црквених послова Србије у јулу 1890. године, да се одазове жељи сељака и одобри отварање школе, саграђене знојем и последњом зарадом, председник косовачке општине Симо Орестијевић га већ 28. августа у име грађана „најпонизније моли да изволи наредити да се зграда прегледа и одобри и наставник за исту постави”.
Уз обећање да ће села школу снабдети свим потребама и „одмах привести преко 30 ђака”, Орестијевић износи јадиковку и вапај:
„У овако жалосном стању нама планинцима не остаје ништа друго до да се бринемо свом снагом да бар наш подмладак осећа бољи изглед за живот, а то им сами не можемо учинити... Спас и будућност наше деце лежи једино у школовању, али и овде нам стоје на путу грдне препреке, јер у једном овако великом и раштрканом срезу нема више од шест школа...”
Лучоноше - први учитељи: Урош Оцокољић и Ђорђе С. Јокановић
Овако на страницама књиге „Школа међу рекама” Светислав Љ. Марковић сведочи о отварању прве школе у крају, али и тешкоћама и упорности мештана Међуречја у општини Ивањица да обезбеде деци прозор у свет.
„Петогодишњи истраживачки рад аутор монографије др Светислав Љ. Марковић, професор Факултета техничких наука у Чачку, посветио је 100-годишњици рада ОШ "Вучић Величковић" у Међуречју, у којој је био ђак. Уз бројну архивску грађу и литературу осветлио је историјат пет школа у шест села, где су се просветари борили, не само са неписменошћу и тешким условима за рад, него и са немаштином, беспућем”, истакла је рецензент књиге Лела Павловић, директор Историјског архива у Чачку.
Монографија - Светислав Марковић и Лела Павловић
Недалеко од места на коме се састају две највеће реке овог краја, Моравица и Ношница, становници села Међуречје, Рокци и Мана 1921. купили су и преуредили брвнару, обезбедили и стан за првог учитеља. У четири разреда било је 78 ђака, а до краја године их је број повећан - на 85 дечака и пет девојчица.
У својеврсном времеплову краја записано је да је градња нове зграде започела 1926. године, да је у осмолетку прерасла 1953. године, а већ у две следеће село је добило струју и телефон.
Времеплов - живот краја и пет школа
„Осмолетка у Међуречју имала је 717 ђака школске 1963/64. године, наставу је изводило 17 учитеља и само један наставник. Данас броји само 40 ђака, а у истуреном одељену у Црвеној Гори је последњи ђак, док су учионице у Куманици и Комадинама затворене пре скоро пола века, а у Косовици пре непуне три деценије”, наглашава Марковић.
Акција пошумаљавања на Голији
Ђаци за понос
Крај се поноси што су у овдашњим клупама прва слова срицали универзитетски професори Радосав Бошковић, Вучић Ђокић и Милија Калушевић, као и доктори наука Небојша М. Азањац, Светислав Љ. Марковић, Снежана Станић Вукојчић, Милинко Дабовић, Сања Маричић, Милан Нововић, Иван Глишић, Слађана Марић и Ана Арсић.
Први учитељи - богослови
Лучоноше писмености у крају били су - богослови. За првог учитеља у Косовици постављен је Урош Оцокољић (1864-1945) из Лисе, а у Међуречју Ђорђе С. Јокановић (1899 -1982) из Ковиља. Земљаци и данас помињу да је на споменику учитељу Ђорђу и супрузи Заги, на чачанском гробљу, уклесан епитаф: "Јавор стоји, Голија стоји, а од људи како који". То их, кажу, подсећа на Ђолову животну филозофију...
Новости, Д. Гагричић / ГЗС
